Jutro je. Otvaram oči i prvo što ugledam, sunčevi su zraci, koji šaraju već šarene zidove moje sobe. Te iste zrake osećam na svojoj koži. Znači li to da sam ipak živa? I u tim beznadežnim trenucima kroz glavu mi prolazi slika. Slika sna. Onog čiji sam zarobljenik bila pre samo trenutak. Ta slika si ti. Naprežući se ka napred, da bih ustala, gubim te iz misli samo na tren. Jer već sledećeg opet si tu. Zašto jednostavno nisam ostala u snu, jer tamo si ti tu ? Tamo si stvaran, blizu i moj. Tamo si svoj. Onakav kakvog te u stvarnosti sada ne vidim. Tamo si onakav kakvog sam te zavolela. I verovatno samo tamo, u mojim snovima.
