Lenjo ustajući, prišla sam prozoru, i sklopila oči. Dopustila sam da mi sučevi zraci miluju lice i opijaju svest. Onako, kako samo oni to umeju. I opet, ostala sam tako satima izgubljena u mislima. Svesna da previše mislim, ali nastavila sam da tako nemo stojim. Samo tako umela sam da se vratim sreći makar ona bila i nestvarna. A tada, bila je čak prokleto opipljiva. Valjda je to magija jutra. Samo tada, sreća zna da se oseti i kad razloga za nju nema.
