Samo ti

Početak svega

Da li ponekad pomislite da su vaši problemi najteži i da niko nema takve probleme kao vi. Mislim da smo svi pomislili bar jedan put. Ljudi često daju primere drugih osoba, ali ovog puta to neće biti slučaj.
Ja ću da vam ispričam moju priču, nemojte pomisliti da je sve ovo što ću da vam ispričam bilo lako za mene. Ja se zovem Elena, imam 18 godina i idem u srednju školu. U mom životu sve je bilo savršeno, imala sam dečka
sa kojim sam bila dve godine i dva meseca. Nisam ni pomislila da ćemo da raskinemo, niti da ću ja biti ta koja će prva da odustane, uvek sam mislila da  će to da bude on. Pa tako 31. avgusta moja drugarica Helena me je
pozvala na vožnju rolerima. Nismo se videle skoro čitavo leto, pa nam je prijalo malo da se ispričamo. Našle smo se u 6 i pričale, vozale se i odmarale noge na klupi u parku uz po koji trač. Krenule smo kući, bilo je oko
11 sati uveče. U povratku smo svratile do prodavnice da kupimo nešto jer smo bile gladne i žedne. Helena je ušla unutra, a ja sam ostala ispred da se ispričam sa svojim drugom, koji je u međuvremenu naišao. U tom momentu mi se pričinilo
da sam videla neko poznato lice pa sam rekla Heleni da nije to možda njen dečko o kojem mi je pričala. Ona se okrenula i rekla mi da jeste. Upoznala sam se sa njim i njegovim drugom koji je stojao pored njega.
Njen dečko se zove Slobodan, a njegov drug Leon. Bili su mi obojica simpatični na prvi pogled i skroz okej. Slobodan je potom pitao Helenu da li želimo da idemo sa njima napolje, da je napolju i njihovo društvo.
Helena i ja smo se složile i krenule sa njima. Za nekih 15 minuta došle smo do naše škole i zatekle grupicu ljudi kako sedi na kamenim kockicama. Prišla sam svima i upoznala se. Svi su bili tako super, ali
sam im nadimke dosta teško zapamtila. Pa sam ih pamtila po njihovim imenima, Milan, Aleksej, Darko, Ivana, Nikolaj. Znate onaj osećaj kada vam se od svih osoba dopadne jedna, jer se nekako izdvaja od ostalih. E baš taj osećaj sam imala
kada mi se on predstavio i počeo svu svoju pažnju da usresređuje na mene. A ako se pitate ko je to rećiću vam samo jedno ime Nikolaj. Naravno nisam odmah počela da pamtim svaki njegov korak, bio on upućen meni ili ne. S vremenom je počeo sve bliže meni da sedi
i sve više je pričao sa mnom. I baš na tim kamenim kockicama je nastala naša prva zajednička slika kao društva. Nakon dugo provedenog vremena na tim kockicama pomislili smo da se prošetamo do parka,
u mom i Heleninom slučaju da se provozamo, jer smo nas dve i dalje bile na rolerima. Park nije bio daleko, tako da smo brzo stigli do tamo. Muška populacija kao ih ja ponekad nazovem je stigla pre nas, pa su tako zauzeli najbolja mesta na vrtešci koju svi obožavamo.
Neki vole na njoj samo da sede dok bi se Helena mogla vrteti dan i noć. Kada smo nas dve stigle do njih odma su nam napravili mesta. Helena je sela kraj Slobodana, a ja sam se našla između nje i NIkolaja koji je
naravno namerno seo kraj mene. Ostatak večeri smo se upoznavali koz priču, bio je veoma zanimljiv i sva moja pažnja je bila posvećena samo njemu. U nekim momentima sam pomislila da smo samo nas dvoje u tom parku.
Sat vremena posle Helena je otišla niz ulicu da isprati Slobodana, koji je morao da krene kući. Naravno pre nego što je krenula pitala me je da li je problem ako ostanem sa braćom rusima, rekla sam da nije.
Baš kao što sam navela Nikolaj i Leon su bili braća, ali ne rođena. Kako sam ostala sama sa njima tako mi je sve više bilo neprijatno da budem sa dvojicom koju kako bih rekla i nisam baš znala. S vremenom
atmosfera je postala bolja i ja sam se nekako opustila. U međuvremenu je naišao moj najbolji drug i tada sam znala da mogu u potpunosti da budem svoja, jer sam imala kraj sebe nekoga koga znam više od 10 godina.
On se zove Stefan i smatram ga kao za rođenog brata. Čim je došao do nas pridružio nam se i seo između mene i Leona. Moje oči celo veče su samo gledale Nikolaja, njegove oči, kosu, usne i sve ostale nama devojkama bitne detalje.
A isto tako sam i ja primetila da je njegov svaki pogled bio upret u mene i iskreno nije mi smetalo.