Samo s tobom sve je moguće 🔚

28

Polako se budim i protežem. Jučerašnju dan je malo reći bio stresan. Lea nema pored mene, prepostavljam da je otišao na probu ili šta već. Bar neću trpjeti i slušati njegovo zvocanje. Znam da sam bila gruba prema Leu, ali jednostavno ne znam šta da radim. Ovo nam je nekako prva ozbiljna svađa od kako smo u braku, ma od kako smo zajedno. Uzmem torbu da uzmem mobitel, ali mi pažnju privuče slika ultrazvuka koju ugledam.

Uzmem sliku koju izvadim van i gledam. Beba je tako sitna, ne mogu vjerovati da je tako mala. I tako mala raste u mom trbuhu. Odjednom osmijeh mi se pojavi na licu. Ne mogu ubiti nevino biće, još pogotovo jer je ono plod ljubavi mene i Lea. A s druge strane užasno se bojim i plašim. Ostavim sliku na stoliću te se odlučim konačno ustati. Moj trbuh se javi, tako da odlučim prvo da idem nešto pojesti. Ostanem u šoku kad ugledam Lea za stolom, mislila sam da je otišao.

"Jesi se naspavala?" Upita me dok sjedam za stol, ne sviđa mi se njegov izgled. Vidim da je i on poništen ovom situacijom.

"Mhm." Samo promrmljam jer se ne želim svađati.

"Nisi na probi ili gdje već?" Upitam kad sjednem.

"Mislim da imamo veći problem." Značajno me pogleda.

"Sad sam još i problem? Divno" Promrmljam sebi u bradu ali i on čuje.

"Nisam tako mislio i ti to jako dobro znaš."

"Šta god."

"Jesi se smirila?" Upita me, znam da sam nemoguća od jučer.

"Očito."

"Moramo ozbiljno razgovarati." Ozbiljno mi kaže.

"Znam." Tiho kažem.

"Onda šta planiraš napraviti?" Upita sa neizvjesnosti. Dobro znam da mi on nikad ne bi dao da pobacim, s druge strane ne bi ni mogla. Odustala bi sigurno, samo me sve to plaši.

"Zadržat ću dijete." Na licu mu se jasno vidi šok.

"Stvarno?" Upita nevjerujući, a ja samo klimnem glavom. Dođe do mene te me podigne i zagrli najjače što može.

"Hvala ti." Govori tiho dok me grli najjače što može.

"Ja bi disala."

"Oprosti." Kaže kad malo popusti.

"Plašim se." Tiho priznam.

"Sve će biti u redu, ja sam tu." Govorim joj tiho dok ju grlim. Vidim da se bojim, ali vjerujem ja u nas. Imamo 9 mjeseci da se pripremimo. Ništa ne govorimo, ali kad ona ispusti jecaj shvatim da plače, opet. Odmah se odmaknem od nje i podignem joj glavu, obrišem joj one suze dok je ona sva izgubljena.

"Bojim se, jako. Šta ako ja to neće moći? Dijete je velika odgovornost."

"Polako Ema diši. Ja sam tu i uvijek ću biti. Dok smo nas dvoje zajedno nitko nam ništa ne može." Ona me samo čvrsto zagrli.

"Hoćemo gledati film?" Upitam ju nakon nekog vremena.

"Zar ti ne moraš na probu?" Upita kad digne glavu.

"Ne, odgodio sam. Ništa mi nije važnije od tebe i naše bebe." Kažem, a ona se još više rasplače.

"Dobro je, ja sam tu." Govorim je opet prigrlim uz sebe. Nakon nekog vremena odvedem nas do trosjeda, dok ja namještam neki ljubavni film, meni mrsko, ali glavno da Ema sad bude zadovoljna.

"Šta ćemo jesti?" Upita, pa malo prije je jela, ali ništa ne govorim jer bi me ubila.

"Da naručimo pizzu?"

"Aha, ali džambo jako sam gladna." Požali se. Ostanem zatečen ali se sjetim da je ipak trudna. Odmah odem naručiti picu po njenoj želji.

"Pica će za dvadestak minuta." Kažem kad se vratim natrag.