"Izvinjavam se profesorka, ali treba da dam poklon Tari Milenković."
"Da li ona ide u ovo odeljenje?"
"Evo me."-došao je dečko i dao mi kutiju
"Izvoli."
"Hvala."
"Doviđenja profesorka."
"Doviđenja, i da Davide, sledeći put kada se udvaraš i daješ poklone uradi to posle časa."
Celo odeljenje se nasmejalo.
"Ali profesorka to nije od mene, ne znam ni šta je unutra."
"Pa od koga je?"
"Od njenog dečka."
"A ko je taj dečko?"-kakav dečko bre
"Ne znam, dala mi je jedna devojka i rekla da joj odnesem i da je od njenog dečka."
"Slobodan si."-izašao je
"Tara ko je tvoj dečko?"
"Profesorka ni ja ne znam."-slegnula sam ramenima
"Pa otvori i vidi."
"Otvoriću posle časa."
"Dobro, kaži tom nekom da šalje poklone posle časova."
"Dobro profesorka."
Ostatak časa sam provela u tišini. Odakle li mi ovo? Ko je poslao? Nikola me celo vreme gura rukom da otvorimo.
Zvonilo je za kraj.
Čim je profesorka izašla iz učionice svi su poleteli ka meni sa pitanjima ko je i šta je. Sreća pa je veliki odmor. Kutija je bila crvena sa belom mašnom. A kada sam otvorila kutiju unutra je bio kolač. Ček šta? JEBENI KOLAČ. Imao je na vrhu grb crvene zvezde odmah sam imala predstavu ko je.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Pored je bio mali papirić. Uzela sam ga i pročitala ali sam se izmakla nekako od drugih koji su navaljivali da vide.
"Grobarko, još jednom se izvinjavam, nadam se da voliš mafine."
"Tara jel idemo napolje?"
"Idemo."
Ponela sam ovaj kolač da mu ga nabijem na glavu. Kreten. Šta me smara?
Izašli smo u školsko i tu je bio i on. Na tipičnom mestu sa debilima.
"Polazi Nikola."
Pošli smo prema njima. Primetio me njihov drug i očigledno mu rekao pa je podigao pogled sa pakle cigara. Nezapaljena cigara mu je bila u uglu usana kada je izvio bezobrazan osmeh.
