Igra Vatre✔️

[PRVI DEO] | 1

"Hajde da se igramo jedne igre." Podmuklo smejanje i blago vrištanje mi se probijalo kroz glavu. 

Nisam znala o čemu je reč, šta se sa mnom dešava, okretala sam se oko sebe mislivši da je neko iza mene, zato što je osećaj bio takav, ali ne. Tu sam bila sama, daleko od ljudi koji su u ovom trenutku plakali i žalili. Glas i dalje nije prestajao, smejao se i rugao, govoreći neke reči prosto nisam razumela. Bio je kao duh, kao najgori košmar iz koga se nisam mogla probuditi, ali isto tako sam bila svesna svega oko sebe, nisam se osećala svojom, kao da je neko na trenutak zavladao mojim telom.

Stavila sam ruku preko ušiju dok sam gledala u crnilo. Prišla sam bliže i zatvorila oči. Probala sam da se saberem i da pokušam da oteram glasove iz glave.

"Jedan... Dva..." Tiho šaputanje koje me je navodilo na korak do skoka.

Pomislila sam, ovo je san, jako čudan san. Proći će, ali na žalost nije bilo tako. Što bih ja više odugovlačila, glas bi postajao sve glasniji i teži za slušanje.

"Ko si ti?! Šta želiš od mene?" Povikala sam. Vratila sam se korak unazad dok su mi suze polako silazile niz obraze.

"Ja sam Vatra. Tvoja smrt." Podsmevao mi se strani glas.

Moje jecanje je bilo sve glasnije dok su moji koraci bili sve bliži litici. Pogledala sam dole i videla crninu. Sva dubina te litice se saosećala sa mnom. U tom trenutku sam na sve zaboravila. Imala sam osećaj da mi ona oprašta i da me toplo prima u zagrljaj.

"Sofija? Jesi li u redu?" Upitao me je moj prijatelj, David.

"Da." Osmehnula sam se, u nadi da se na mom licu neće videti koliko sam zapravo preplašena. Primetila sam da su glasovi nestali. "Šta sam propustila?"

"Upravo je sahranjuju. Trebala bi da održiš govor."

Klimnula sam glavom, a zatim se zajedno sa Davidom vratila na groblje. Spustili su kovčeg i sačekali mene.

"Želim da znaš da ćeš mi jako nedostajati. Bila si sve u mom životu. Moja sreća i moja tuga. Veruj mi da te nikada neću zaboraviti i da ćeš uvek biti tu pored mene, u mom srcu." Zastala sam i obrisala suze.
"Znam da me gledaš od gore i da nisi ljuta na mene. Molim te da mi oprostiš za sve. Marina, moja najmilija sestrice, zauvek ću biti uz tebe." Završila sam govor i još jednom se oprostila pogledom na kovčeg.

"Nije zaslužila ovo, ja sam za sve kriva, najradije bih želela da se sada ja nalazim u tom kovčegu." Prošaputala sam Davidu dok smo se polako išli ka kapiji.

"Kako se osećaš?" Upitao me je kada je video da sam prestala da plačem, gledala sam u jednu tačku dok smo čekali da auto dodje po nas.

"Ne znam šta bih ti rekla Davide..." Izdahnula sam. "Slomljena sam. Ne znam da li je gore što se u onom kovčegu nalaze delići moje sestre ili to što je u istom tom kovčegu zbog mene..." Izrekla sam razočarano.

"Hej, to se ne mora znati. Ti sama znaš ko su tvoji roditelji. Svesna si toga da će oni sve uraditi da ti sačuvaju karijeru."

Bez ikakvog odgovora sam spustila pogled kada sam videla desetak fotoaparata koji su bili upereni u mene. Čula sam novinare kako zovu moje ime sa blagim podsmevanjem.

"Šta imate da izjavite povodom Marinine smrti?" Jedan od novinara je upitao.

Stavila sam ogromne crne naočare koje su prekrile polovinu mog lica i nastavila da hodam prema autu.

"Odgovori im." Začuo se glas iz moje glave.

"Ti mi nećeš govoriti šta da radim. Nestani." Kažem u sebi i progutam knedlu.

"Ja imam ime. Vatra. Sada im odgovori jer ćeš kasnije zažaliti ako ne uradiš šta ti ja kažem."

"Ona je upravo sahranjena. Privremeno ću otići, ali možete očekivati novi album do leta." Odgovorila sam novinarima, a potom zatvorila vrata auta.

Pogledam ispred sebe i vidim vozača kako napeto vozi u želji da konačno izađe iz gužve. Ljudi su stajali sa strane moleći za moj autogram. Priznajem, mrzim to što sam poznata i sada bih sve dala samo da to nije tako.

Parkirali smo se u mojoj velikoj garaži, a ja sam brzo istrčala iz auta i ušla u kuću. Za stolom sam videla nepoznatog čoveka kako priča sa mojom majkom. Prišla sam im i sela do njih.

"Zdravo Sofija. Ja sam Vaš prijatelj i meni možete verovati. Molio bih Vas da mi ispričate šta se te noći desilo." Osmehnuo mi se.

Pogledala sam u majku i videla je kako klima glavom. Izdahnula sam i skupila dlanove. "Moja sestra i ja smo se te noći posvađale, glupost je bila u pitanju. Ona nije htela da me posluša kada sam joj rekla da mora da prestane sa nečim što je tada radila. Ja sam tada nešto spremala i zaboravila sam da zatvorim plin. Svega što se sećam jeste da je stan goreo, osećala sam jaku vrtoglavicu, sve je odjednom puklo i bilo u vatri. Gledala sam je kako gori i kako moli za pomoć, ali su mi se noge jednostavno paralizovale i nisam joj mogla prići. Istrčala sam napolje koji trenutak posle. Ali moje sestre više nije bilo."

"Hvala Vam na saradnji." Rekao je i ustao sa stolice. Imam osećaj da nije poverovao u moju priču, ali sam ostala bez ikakve reakcije. "Ne brinite, znam kako sve ovo ide i učiniću da Vaša karijera nikada ne stane. Vi ste dobra pevačica i bilo bi mi žao da Vam u ovoj situaciji ne pomognem."

"Znači lagaćete ljude?" Pogledala sam u majku.

"Da li si nam dala neki drugi izbor? Sofija, ostavila si sestru da gori!" Viknula je.

Spustila sam glavu i u suzama otišla u svoju sobu. "Zašto nisi pomogla sestri?" Začuo se glas iz moje glave.

"Nisam ja bila kriva." Odgovorila sam.

"Ubila si je."

"Ja ludim, ne znam ko si ti, ali  me moraš ostaviti na miru." Rekla sam na glas i stavila ruke preko ušiju.

"Ja sam Vatra." Podmukli glas mi je odgovorio.