Igra Vatre✔️

[DRUGI DEO] | 3

Danas sam imala plan i listu stvari koje trebam uraditi, ali dve najvažnije bile su da nađem neke baterije za onaj mali radio koji se i dalje krio u mom kupatilu i da pozovem mog ludog kamermana i da se nadam da ću ga pretnjom i dobrim prisećanjem na ono šta mi je uradio uspeti da ga nateram da pozove nekoga i da me izbavi odavde, šta god ovo bilo.

Izlašla sam iz svoje sobe u podne, a zatim otišla na doručak. Tamo nije bilo puno devojaka, što mi je pomalo bilo čudno, ali mi je tišina takođe prijala. One bi uvek za stolom ogovarale tu jednu koja na doručak ne bi došla, takođe bi ogovarale i samog Osmana. Pomisao da Osman možda tretira ove sve devojke kao i mene, da je intiman sa svakom od njih, mi razara stomak. Jednostavno ne mogu da ga zamislim ni sa jednom drugom devojkom, pa čak ni samu sebe ne mogu da zamislim sa njim. Znala sam da se ono naše sinoćno druženje ne sme nikako ponoviti, tako da plan moje igre s njim odmah otpada.

"Osman Vas poziva da mu se posle doručka pridružite u šetnju vrtom." Iznenada prišao je jedan stražar.

Bila sam iznenađena, ali sam znala da to neće biti uobičajna šetnja. Odmah sam očistila ruke i protresla mrvice hleba sa haljine. Namestila sam kosu i krenula za stražarom. Ispred mene se za minut nalazio Osman sa širokim osmehom na licu, koji je bio lažni, to sam definitivno u sekundi mogla primetiti.

"Dakle Sofija," nasmejao se. "kako ste?"

"Ne osećam se loše, moram priznati i ako jedva čekam da se vratim svojoj kući, ovde sam se naspavala kao nikad u životu!"

"To je tako tužno kad pričate o kući..." Izrekao je tužno.

"Ne mislite valjda da ću ovde ostati zauvek? Jasno mi je postalo da Vas je moja majka platila da me na neko vreme držite u ovom raju, ali svemu dođe kraj. Nije ona toliko ravnodušna, svesna sam da je samo zabrinuta posle Marinine smrti i da želi samo najbolje za mene." Osmehnula sam se.

"Siguran sam u to da Vaša majka nije ravnodušna." Odgovorio je i spustio pogled.

Hodali smo niže kroz vrt, a meni se na trenutak štikla zaglavila između kamena. Zamalo da padnem, ali se tu naravno našao Osman koji me je pridržao svojim snažnim rukama.

"O Bože." Nasmejala sam se.

"Baš ste nespretni Sofija."

"Izvinite, jednostavno nisam navikla da na potpeticama idem u šetnju." Opravdala sam se.

"To je u redu, imate sreće što ću ja uvek biti tu da gledam na Vas i pazim da ne padnete."

"Uvek?" Ponovila sam.

"Upravo tako, zauvek u Vašim mislima. Namignuo mi je i dopustio da uvijem svoju ruku oko njegove.

Zauvek u mojim mislima? To je bilo tako kliše od njega.

"Sada bih se vratila u svoju sobu, ako ne zamerite." Nasmešila sam se.

"Naravno, samo napred." Pokazao mi je rukom, a ja sam zatim brzim koracima krenula.

Naravno, ne prema svojoj sobi, već u potrazi za prokletim baterijama. Tražila sam ih svuda, po
njegovoj sobi, po kuhinji, ali ih jednostavno nigde nije bilo. Stigla sam do sobe sa telefonom. Odmah čim sam ugledala da nema nikog u hodniku i shvatila sam da je pravo vreme da nazovem kamermana. Ušla sam i namerno ostavila otvorena vrata kako bih čula u slučaju da neko dolazi. Okrenula sam dobro poznati broj, koji sam do tada jedno tridesetak puta na dan ponavljala kako ga slučajno ne bih zaboravila.
Telefon je počeo da zvoni. Strah, samopouzdanje, sreća, sve se to vrtelo u meni. Imala sam hiljadu leptirića u stomaku, a onda sam začula glas. Anđeoski glas. Bio je to Davidov glas.

"Davide?" Rekla sam dok su mi se suze spuštale niz obraze.

"Da? Ko je to? Upravo smo na snimanju i zato Vam se ja javljam, ako Vas nešto zanima možete ostaviti poruku na mejlu ili još jednom pozvati kasnije." Izgovorio je u velikoj žurbi i jako iznerviranim tonom.

"Ne Davide, ja sam. Sofija." Prošaputala sam i počela još jače da plačem.

"Sofija, vrati se u svoju sobu smesta." Izgovorio je glas. Koji više nije bio u mojoj glavi, već u toj slušalici.

Odmah sam obrisala suze i od straha spustila slušalicu. Bila sam zaprepašćena, mislila sam da mi je glas, tj. Vatra, dao malo oduška, ali nije. On je uvek tu. Da li je ovo moj pakao? Šta je ovo mesto? Zašto ne mogu da izađem odavde?

U meni je proradio bes, mržnja, strah i čežnja. Davidov glas me je odjednom podigao u nebesa. Osetila sam da svu snagu ovog sveta držim u rukama, a onda se sve ti razbilo poput porcelana. Vatra je uvek tu, sve vidi, sve zna.