Igra Vatre✔️

[DRUGI DEO] | 7

Bilo je kasno podne. Ustala sam iz kreveta sada sa skroz drugačijim mislima. Htela sam da pružim Osmanu šansu i na taj način otkrijem o čemu se ovde zapravo radi. Obećala sam devojkama da će se svaka od njih vratiti svojim kućama, ali ni sama ne znam kako ću to obećanje ispuniti. Jedno znam, a to je da se moram približiti Osmanu. Moram se pretvarati da ga volim i isto tako mu moram sve dati, ako želim da on uzvrati i na taj način me odvede u Srbiju.

Moj plan se razvijao satima, ali u mojoj glavi. Čula sam korake ispred mojih vrata i ustala iz kreveta. Neko je pokucao, a ja sam zatim dozvolila da uđe. Bio je to jedan od stražara.

"Osman vas očekuje uskoro. Na brod se ukrcavate u sedam. Kada budete bili spremni, on će vas čekati u njegovoj sobi."

Sećam se da je Osman spomenuo neko putovanje, ali nisam bila sigurna da li će me stvarno negde voditi. Ako bi me poveo, što jeste, značilo bi da sam njegova miljenica.

Brzo sam se spremila i izašla iz sobe. Krenula sam niz dobro poznati hodnik i stigla do Osmanovih vrata.

"Uđi. Izgledaš očaravajuće." Rekao mi je što je meni izmamilo osmeh na lice.

"Kada polazimo?" Upitala sam.

"Za nekih pola sata. Imamo još vremena. Zašto ne bi sela?" Upitao me je i pokazao rukom mesto do njega.

Sela sam, a on je zatim prstima prošao kroz moju loknastu kosu. Njegovi dodiri su bili nežni, a onda je počeo da me ljubi po vratu. Spuštao se sve do mojih grudi, a zatim mi je okrenuo glavu ka njemu.

"Kako se osećaš?" Pitao me je ozbiljno.

"Pomalo nervozno." Iskreno sam odgovorila.

"Zbog čega?"

"Iskreno, ni sama ne znam. Na trenutak bih vam rekla i pokazala sva moja osećanja. Rekla bih vam koliko ste mi za ovo kratko vreme postali dragi. Trenuci sa vama su neponovljivi, srce mi zaigra kad god vam ime čujem, a ni sa kim o tome ne smem pričati. Ne znam kako bih vam rekla, ali moja osećanja prema vama su jaka." Vešto sam lagala.

"Mislim da si se zaljubila." Rekao je.

Meni je došlo da se slatko ismejem, zato što nisam verovala koliko je Osman zapravo naivan, ali sam uspela da izdržim i da ostanem pri sebi kako se moja laž ne bi pretvorila u nešto gore.

"Možda ste upravu." Nasmešila sam se.

"Želim te." Rekao je i prislonio svoje usne na mojim.

"Zar ne bismo trebali da krenemo, zapravo?" Pitala sam i na taj način pokušala da izbegnem njegovu navalentnost.

"Imamo vremena. Oni mogu čekati. Mi smo bitni." Nasmešio se i opet mi je prišao bliže.

"Zapravo se ne osećam baš najbolje, zašto samo ne pričamo sada? Molim te, razumi me." Pokušavala sam da ostanem pri sebi, ali mi je njegovo ponašanje stvaralo mučninu.

"Naravno, oprosti." Udaljio se. "Želiš da pričamo o nečemu?"

"To je dobra ideja." Nasmešila sam se i pogledala ga. "Želela bih da pričam sa tobom o ostalim devojkama ovde."

"Šta se dogodilo? Jesu li ti naudile?" Upitao je zabrinuto.

"Ne. Pitam se, zbog čega su one ovde?"

"To ti ne mogu tačno reći. Svaka od njih je radila neke stvari u životu koje nije trebala raditi. Svaka od njih služi svoju kaznu ovde. Znaš, svi mi imamo svog šefa, ili bolje rečeno gospodara." Pričao mi je.

"Zbog čega sam ja ovde?" Pitala sam.

"Marina, Vladimir, zbog svih osoba koje si povredila."

"Ali ja nisam htela da ih povredim!" Povikala sam.

"Svi mi imamo đavola u sebi. Kad nam se tako kaže, uradimo stvari za koje nismo ni svesni koliko bismo mogli da platimo kasnije."

Tada sam shvatila nešto. Svi mi imamo đavola, zar ne? Tačno sam znala na šta je Osman mislio. A to je moj najveći neprijatelj. Glas koji me je živu izjedao. Vatra.

"Dakle, ti znaš?" Podigla sam glavu i bez ikakvih emocija pitala.

"Šta to?" Pogledao me je dok su mu se crne oči crvenile.

"Znaš za Vatru." Izbacila sam to ime iz sebe.

Oči su mu postajale sve crvenije. U zenicama sam mu mogla videti tu istu vatru o kojoj sam govorila. Gledao me je ozbiljno i bez pomaka se odjednom u mojoj glavi opet pojavio glas koji je sada šaputao.

"Ja znam mnogo stvari." Smejao mi se glas. "Ja sam tvoja smrt." Glas je bio sve dublji i jeziviji za slušanje.