Igra Vatre✔️

[DRUGI DEO] | 9

Jedva sam čekala da se slavlje završi kako bih dobila malo sna. Uveče sam se povukla u svoju sobu gde me je naravno Osman čekao. On se smešio i čekao da priđem krevetu.

"Izgledaš zanrinuto." Pogledao me je i stavio svoju ruku preko moje.

"Sve je u redu sa mnom, verio si me. Presrećna sam." Nasmejala sam se lažno.

"I ja sam presećan da si od sada pa zauvek moja." Privukao me je bliže ka sebi.

Ljubio me je strastveno i željno. Skidao je svaki deo moje odeće nežno i bez žurbe. Ostavljao je poljupce na mojim grudima i po mom stomaku. Okrenuo me je na bok, a zatim ušao u mene. Bilo je brzo, baš onako kako samo on ume. Ali, meni to nije bio dovoljno. Pretvarala sam se. Bila sam sva u svojim mislima. Znala sam šta trebam uraditi sa onom bočicom otrova. Samo mi je trebalo jutro.

"Ovo je bilo dobro." Rekao je uobičajenu rečenicu nakon što je završio.

"Laku noć." Molila sam se da što pre zaspi kako bi moj plan počeo da se razvija.

Imala sam čudne snove to veče. Probudila sam se umorna sa velikom glavoboljom, ali sam i dalje znala da je ovo pravo vreme da uradim ono što sam zamislila. Ustala sam iz kreveta i pogledala u Osmana koji je i dalje spavao.

Sredila sam se, a potom izašla iz sobe. Napolju nas je čekao doručak, a ja sam obavila ono što sam zamislila. Dve kapi onog otrova su mi bile dovoljne. Nje mirisalo, niti se videlo. Bilo je stvarno savršeno namešteno. Sela sam i sačekala Osmana.

"Dobro jutro, buduća suprugo." Nasmešio se dok je prilazio stolu, a zatim me je poljubio.

"Dobro jutro." Odgovorila sam sa velikom nervozom.

Doručkovali smo, a Osman je i dalje bio sasvim u redu. Bio je nasmejan i pričao zanimljive priče o njegovom toliko savršenom životu. Na prvu sam pomislila da su dve kapi tog otrova bile premale, ali u podne se već nešto dogodilo.

Uživali smo u sobi, kad je Osman odjednom počeo da kašlje i da se guši. Odmah sam znala o čemu je reč. Naravno, skočila sam i lažno zabrinuto pokušala da mu pomognem. Stražari su ušli u našu sobu i zatekli Osmana kako se još uvek guši. Trenutak kasnije, Osman se onesvestio, a ja sam se na neki način osetila srećnom. Bio je to neki osećaj za koji sam zaboravila od kako je Marina preminula.

Uveče smo hitno krenuli nazad ka Turskoj kako bi Osman bio okružen najboljim lekarima. Nisam bila srećna činjenicom da se vraćam u onaj pakao, ali sam znala da ako on umre to će značiti da ću ja konačno moći da odem iz Turske. U mojim mislima se vrtela Davidova slika, znam za šta se borim. Znam da ću uspeti u ovoj borbi i da ću ga opet ugledati.

Jutro posle smo stigli, a svi stražari su izneli Osmana koji i dalje nije bio pri svesti i odveli ga do njegove sobe u koju su samo imali pristup lekari i ja kao njegova verenica. Od kako Osman nije pri svesti hodnici su postali pusti i niko nije mario za nas devojke, čak ni stražari nisu bili više drski prema nama. Ja sam sada već imala svoje privilegije kao nejgova buduća supruga. Mogla sam da idem gde hoću i takođe da radim šta poželim. A ja sam tada tačno znala šta želim. Zatvorila sam se u sobu sa telefonom, a zatim okrenula dobro poznati broj.

"Da, Nemanja ovde." Rekao je kamerman piskavim glasom.

"Nemanja? Ja sam, Sofija."

"Oh da li ti treba mala uteha posle toliko dugo vremena?" Smejao se.

"O čemu pričaš naravno da ne!" Viknula sam. "Želim da se čujem sa Davidom."

"Šališ se, zar ne?" Upitao je sada već ozbiljnije.

"Ne, ne šalim se. Daj mi njegov broj ili tako nešto ako trenutno nije pored tebe."

"Draga moja Sofija, o mrtvima sve najbolje, ali i sama znaš da nisam nešto posebno gotivio Davida, ali samim tim što se nisi pojavila na njegovoj sahrani shvatam da mogu reći šta želim pred tobom."

"O čemu pričaš ti? Kakva sahrana?" Pitala sam zbunjeno.

"Davidova sahrana? Naš dragi, ne toliko zanimljiv prijatelj je goreo kao šibica pre tri meseca."

"David je preminuo?"

"Otišao kao pepeo." Rekao je kamerman koji je uporno želeo da bude smešan.

Ja sam spustila slušalicu. U sebi sam osećala bes, ljutnju. Znala sam tačno o čemu se ovde radi. David i Marina su zbog mene preminuli. Ja sam za sve kriva. Vatra je za sve kriva. Svi ljudi koji su meni bitni su me napustili, moj život više i ne vredi. Kome da se vratim? Za kog da se borim više?