Igra Vatre✔️

[PRVI DEO] | 6

Ujutru su me probudili neki ljudi koji su bili odmah ispred moje sobe, ustala sam, željna da saznam sve o ovome, da ugledam svetlost dana i da se nadišem svežeg vazduha. Otvorila sam vrata i ispred sebe videla jednog visokog muškarca, koji je, koliko se sećam, bio tamnije puti i sa tim ogorčenim pogledom.

"Čekao sam Vas." Rekao je i odmerio me od glave do pete. Ja sam stajala u spavaćici tako da sam njegove poglede i zanemarila, jer mi uglavnom nije ni bilo bitno šta će on misliti o meni.

"Spremite se kako biste doručkovali, a kasnije Vas vodim u obilazak kuće i grada." Prošaputao je na jako lošem Engleskom. Ja sam na to samo klimnula glavom i zatvorila svoja vrata u želji da što pre krenemo.

Otvorila sam kofer i uzela sve stvari sa namerom da ih spakujem u orman koji se nalazio nedaleko od kreveta. Otškrinula sam vrata ormana i videla pravo malo bogatstvo. Najlepše haljine, najskupljih marki, cipele koje su se nalazile u drugom uglu, tašnice, doslovno sve što bi jedna devojka mogla da zamisli. Zatvorila sam orman misleći da te stvari ne trebam dirati jer ih je možda neko samo tako ostavio i da sobu tek trebaju da počiste. Obukla sam svoje farmerke koje su na kolenima bile iscepane i navukla prvu majicu koja mi je bila na dohvat ruke.

Izašla sam iz sobe i ispred sebe videla tog istog Turčina koji je ovaj put izgledao iznenađeno. Prišla sam mu i pružila ruku.

"Nisam imala prilike da Vas upoznam, ja sam Sofija." Nasmejala sam se i primetila da me on i dalje gleda začuđeno.

"Da, znam ko ste. Ali vidim da niste nešto najbolje upućeni u to kako se ovde trebate ponašati. Na primer, te farmerke, ne dolazi u obzir." Rekao je gledajući me kao da sam smeće.

"Ali zašto?"

"Naša kultura je drugačija, moraćeš da poštuješ nas, i ovu kuću dok se nalaziš ovde." Otvorio je vrata moje sobe i zamolio me je da uđem kako bih se presvukla.

Na sebi sada imam jednu lepršavu letnju haljinu, koja je tačno pokazivala moje obline. Po Turčinovom licu, rekla bih, da se nije videlo da mu smeta, bez ikakvog daljeg razgovora smo pošli niz hodnik i uputili se ka crnom velikom mecedesu koji nas je čekao ispred. Oko mene se videlo samo zelenilo, predivne bašte, bilo je toplo, ali nenormalno toplo, mislim da je bilo i do četrdeset stepeni napolju. Sve mi je to izgledalo nekako tuđe, ali sam znala zbog čega sam ovde.

"Dakle, kada ću upoznati čoveka s kim ću raditi svoju novu pesmu?" Upitala sam.

"Ne zamaraj se novom pesmom, shvati ovo kao mali odmor, pesme će kad-tad doći. Uživaj dok si ovde." Odgovorio je.

Zaćutala sam jer sam ja naravno htela da snimam svoju novu pesmu, bila sam daleko od svih problema i na neki način sam se osećala slobodno.

"Mogu li dobiti telefon kako bih se javila mojima u Beogradu?" Pitala sam posle duge neprijatne ćutnje.

"Dobićeš kada bude bilo vreme, sada se opusti, idemo u obilazak."

Poslušala sam ga i zavalila se u zadnjem kožnom sedištu. Prolazili smo kroz gužvu, videla sam tako lepe ulice, šarene i pune bogatstva. Naime, Turčin mi je rekao da sve naše poznate pevačice ovde kupuju nakit i haljine, da se ovde mogu naći dobre stvari za manji novac i da je to, Srbima, najbitnija stvar. Nisam htela da zvučim previše grubo, ali sam u sebi osećala potrebu da kažem nešto povodom njegovog izlaganja.

"Ne verujem da svi Srbi ovde kupuju, mislim, pogledajte. Ovde ni jedna žena ne liči na Srpkinju, Vi opisujete to jako preuveličano." Suprotstavila sam se Turčinu.

"Da, upravu ste, ne liče više." Odgovorio je prilično smireno.

Ubrzo smo se nalazili ispred jednog restorana, koji je rekla bih, bio jedan od najskupljih u ovom delu grada. Seli smo za stolom sa još jednim čovekom, koji nije ličio na Turčina, bio je visok i imao je neopisivo lepe zelene oči. Takve oči sam jednom u životu videla i nikada više, ličile su na Marinine, znala sam da će mi taj čovek istog trenutka postati drag.

"Ja sam Sofija." Ispružila sam ruku dok sam sedala za sto. Nekim čudom, on me je samo na kratko pogledao, te nastavio da priča na Turskom sa ostalima. Pomislila sam, možda ne govori engleski.

"Ovo je devojka za koju si pričao, zar ne?" Rekao je Turčin obavijajući svoju ruku oko mog ramena.

On je samo klimnuo glavom i duboko se zagledao u moje oči. Imala sam osećaj da ga znam, način na koji me je on gledao nije bio iskvaren i to mi se, moram priznati, i te kako dopalo.

"Mogu li da popričam sa njom nasamo?" Upitao je na tečnom Engleskom. Turčin se istog trenutka sklonio, a ja sam sedela ukopana.

"Dugo sam Vas čekao, Sofija." Rekao je dubokim glasom, koji mi je odnekud poznat, ne znam odakle, ali mi je jako poznat.