Sofija Martin, osamnaestogodišnja devojka, na prvi pogled obična tinejdžerka, ali iza običnog se krije dosta tajni.
Posle gubitka sestre Marine, u Sofijinoj glavi se javlja čudan i strašan glas koji zahteva da ga ona isključivo zove Vatra. Ona se na...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Tiho ulazim u Osmanovu sobu i vidim njega kako je budan. Izgleda prilično slabo, ali me i dalje prati pogledom. Njegov pogled ovog puta nije bio pun s ljubavlju. Mogla sam osetiti da me ne želi blizu njega. U meni su se posle onoga što sam čula o Davidu ugasile sve emocije, tako da mi je bilo svejedno kako me Osman gleda.
"Želiš da ti pomognem oko doručka?" Upitala sam.
"Ne, sam ću." Rekao je prilično tiho.
Klimnula sam glavom, a zatim mu prišla i sela pored njega. Stavila sam svoju ruku preko njegove, ali on i dalje nije pokazivao nikakvu emociju. Gledao me je mrsko i nije progovorio nijednu reč sa mnom. Nije mi bilo do raspravljanja tako da sam polako ustala sa kreveta sa namerom kako bih izašla iz sobe, ali me je Osman prilično jako povukao za ruku i okrenuo prema njemu.
"Nećeš me ubiti." Izgovorio je dubokim glasom. "Ja sam tvoja smrt." Bio je to glas Vatre, koji je ovog puta dolazio iz Osmanovih usta.
"Ti...?" Rekla sam zbunjeno i pokušala da shvatim šta se ovde dešava. Njegove oči su bile crvene, a telo veoma toplo.
A onda sam sve spojila. Sećanja su mi se vratila. Setila sam se one večeri gde me je on odveo u onu mračnu sobu i gde sam videla njegove oči koje su bile crvene, baš kao sada. Lagao me je, izbrisao sećanja, ali shvatam ko je on. Vatra je bila sve vreme tu. Kao osoba. Pored mene. Srce mi je ubrzano kucalo dok sam pokušavala da uverim sebe da je ovo osoba koja je takođe povezana sa Marinom i Davidom. To je u meni probudilo preveliki bes i mržnju. Bila sam spremna sve uraditi.
"Ti si Vatra?" Upitala sam posle duge ćutnje.
Čula sam njegovo smejanje. Gledao me je pravo u oči. Dobra stvar u svemu ovome je to da sada tačno vidim kako Vatra izgleda i da više nije u mojoj glavi. Bila sam zbunjena, ali istovremeno srećna što konačno razumem sve njegove čudne postupke. On nije bio zaljubljen u mene, nije me zaprosio jer me je voleo. To je sve bila njegova igra kao bi mi samo ušao u glavu. Sve dok me to ne ubije.
Marina je preminula na taj način. David na isti. Ovog puta sam ja bila na redu. Nemam nikog za kog bih se borila, tako da mi ništa drugo ne preostaje nego da se osvetim.
Brzo sam otišla iz sobe i iz garaže uzela benzin. Ušla sam nazad u sobu i počela da polivam sve, uključujući i samog Osmana koji je ležao. On mi se i dalje smejao.
"Zar misliš da ćeš me tako ubiti?"
"Veruj mi da hoću."
Nasmejala sam se i počela da polivam sebe. Za koji trenutak sam bila mokra, a Osman ili bolje rečeno Vatra je prestao da se smeje.
"Šta to radiš?!" Upitao je ozbiljno.
"Rešavam se tebe."
"Ti ne smeš umreti! Ne dok sam ja u tvojoj glavi!" Zakukao je.
"Je li?" Nasmejala sam se. "Samo me gledaj."
Izvadila sam upaljač i bacila ga na pod. U trenutku je sve buknulo i gorelo u plamenu. Vatra je i dalje imao mali osmeh na licu, sve dok se ja nisam spustila ka plamenu. Odeća mi je počela goreti, ali i ja sa njom. Tada sam čula viku i plač. To je bio Vatra. Naime, on ide sa mnom.
Kada bi me neko pitao da li se plašim smrti odgovorila bih da smrt ne postoji. Tu je strah, bol, mrak. Ja sam smrt zamislila kao jedno tamno mesto, gluvo, gde nema nigde nikoga. To u mom slučaju nije bilo tako.
Probudila sam se i osećala nikad lepšom. Koža mi je sijala dok me je sunce grejalo. Kosa mi je ponovo bila blistava. Mirisala sam na najlepše cveće, okružena zelenilom i prelepim plavim nebom.
Tako ja zamišljam smrt. A u tome je i poenta, svako dobije ono što zamisli.
"Sofija?" Upitala me je devojka dugačke braon kose.
"Marina!" Moja sreća je bila neopisiva.
Moje srce je konačno bilo ispunjeno. Zagrlila sam je iz sve snage, a suze su same od sebe krenule. MIrisala je božanstveno i u toj lepršavoj beloj haljini izgledala je kao anđeo.
"Pođi sa mnom." Rekla je.
Trčale smo kroz ono predivno zelenilo, kada sam videla visokog muškarca crne kose. Okrenuo se, a njegove svetle oči su me gledale čisto i sa puno ljubavi.
"Davide..." Tiho sam rekla i u tom trenutku prolila hiljadu suza.
"Nedostajala si mi." Prišao mi je i zagrlio me.
"I vi ste meni nedostajali. Sada ćemo zauvek biti svi zajedno." Pogledala sam u Marinu, a ona je potom prišla meni i Davidu. "Vatre više nema, dosta je bilo." Nasmejala sam se i zagrlila još jače dve osobe koje najviše na svetu volim. _____________________ Knjiga završena: 01.10.2020
Stigli smo do još jednog kraja! Hvala svima koji su čitali ovu priču i bilo mi je drago da upoznam sve nove ljude koji su naišli na ovu priču! Ovo je bilo nešto malo drugačije od mene i želela sam da se oprobam u nečemu drugačijem. Uskoro se družimo i čitamo moju novu priču!
NOVA PRIČA : Prvi i poslednji Uskoro
Naravno dok nova priča ne izađe, ko nije čitao, može takođe pogledati neku drugu priču na mom profilu.
Još jednom, hvala puno na svakom vote i komentaru, vaša podrška mi je puno značila u toku pisanja ove priče!❤️
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
