Sofija Martin, osamnaestogodišnja devojka, na prvi pogled obična tinejdžerka, ali iza običnog se krije dosta tajni.
Posle gubitka sestre Marine, u Sofijinoj glavi se javlja čudan i strašan glas koji zahteva da ga ona isključivo zove Vatra. Ona se na...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Nalazila sam se na hodniku. Bilo je vreme ručka tako da sam bila skroz sama. Niz hodnik se nalazila prostorija sa telefonom koja je u ovom trenutku bila prazna. Znala sam da je to pravi trenutak.
Potrčala sam dok sam u ruci imala mali papirić gde se nalazio broj telefona. Srce mi je lupalo nenormalnom brzinom dok su mi noge podrhtavale. Ulazila sam u malu prostoriju i ugledala telefon.
"Šta to radite Sofija?" Ni od kuda pojavio se Osman.
Znala sam da se ovo neće dobro završiti. Naravno da me je neko posmatrao, kako sam mogla biti samo tako glupa?
"Mislila sam da se ovde nalaze neki lekovi. Imam užasnu glavobolju, zbog toga nisam ni bila na ručku." Izmišljala sam i trudila se da zvučim ubedljivo.
"Nadam se da je tako. Možete se vratiti u svoju sobu ako ste našli."
Izadnula sam i stegla papirić u ruci dok sam se osmehivala. Klimnula sam glavom, a zatim prošla pored njega. On me je gledao pravo u oči, odjednom sam osetila stvaran bol u glavi koji je bio jači nego inače. Brzo sam prošla i osetila kako bol polako nestaje.
"Bilo bi lepo da se obučete i izađete kod bazena, niste upoznali devojke koje su takođe ovde." Izgovorio je sa osmehom.
Bila sam začuđena jer nisam ni znala da su druge devojke ovde. Brzo sam obukla lepršavu haljinu i izašla. Sve devojke su izgledale kao modeli. Vitke, visoke sa tankim strukom. Prišla sam i sela na ležaljku.
"Koliko si dugo ovde?" Prišla mi je jedna od njih.
"Tri dana, rekla bih, ali verovatno je više." Rekla sam izbegavajući da spomenem moju kaznu.
"Žao mi je... Nisi trebala pristati." Spustila je pogled.
"Na šta tačno misliš?" Osmehnula sam se.
"Mislim na to da smo mi sve prevarene. Meni je ovde bilo obećano da ću moći da otvorim svoju prodavnicu i stvorim neki biznis, ali eto..." Nasmejala se. "Pogledaj gde sam..."
"Ali zašto oni ovo rade? Šta je ovo? Neće nas valjda rasprodavati?" Bila sam zbunjena i uplašena.
"Moja prva misao je bila da je ovo harem. Mislim pogledaj ove devojke... Svaka teži do 60kg i nije niža od 170cm... Zar to nije san svake devojke?" Osmehnula se. "Ali ovo nije harem. Ovde sam već godinu dana i više bih rekla da oni nešto drugo imaju povezano sa nama. Mali savet, nemoj nikada bežati. Neće se dobro završiti."
"Mogu li da znam tvoje ime?"
"Laura." Okrenula se.
Da, to je bio zadnji put da sam videla Lauru. Po zalasku sunca sam se vratila u sobu. Umorno sam se bacila na krevet i razmišljala o mom Beogradu. Sve mi je nedostajalo. Volela bih da znam da li David misli o meni, da li moj sebični otac uopšte misli na mene u ovom trenutku?
U mislila me je prekinulo belo svetlo koje se pojavilo u mojoj sobi. Skočila sam iz kreveta, a potom se krišom približila prozoru. Svetla su se posvuda upalila, a nervozni stražari su sa dotatnom baterijskom lampom koračali po vrtu. Jedan o njih me je uhvatio kako zbunjeno gledam. Brzo sam zatvorila vrata balkona i vratila se u krevet pitajući se o čemu se tamo radi.
Jutru sam otišla na doručak i primetila kako su sve devojke uznemirene. Prišla sam jednoj crnokosi i upitala je šta se dogodilo.
"Laura, Španjolka, sinoć je pobegla i stražari su je celu noć tražili, ali je izgleda uspela da se izvuče." Šaputala je.
Laura? Ista ona Laura koja je mene upozorila o bežanju?
Sve devojke su zaćutale i gledale u pod. Ja sam na neki način bila srećna što je ona uspela da se izvuče i to je u meni budilo preveliku želju za bežanjem. Razmišljala sam o tome da se iskradem noću i nekako prođem stražarsku kapiju, ali naravno pitala sam se, šta bi bilo kada bi me otkrili, uhvatili? Kako bih prošla s obzirom da bi mi to bio drugi pokušaj.
Odjednom sam osetila ruku na svom ramenu. Stražar je stajao iza mene i zamolio me je da pođem sa njim. Stigli smo do Osmanove sobe gde me je bez reči ostavio. Pokucala sam na vrata i ispred sebe ugledala Osmana. Po njegovom izrazu lica se dalo videti da je imao burnu noć i da je nervozan. Dozvolio mi je da uđem u sobu. On se vratio nekoliko koraka nazad i seo za njegovim radnim stolom.
"Ubeđen sam da si čula o Laurinom bekstvu." Progovorio je.
"Da, devojke su pričale o tome."
"Čudno." Rekao je nervozno. "Osoba sa kojom je Laura zadnji put razgovarala bila si ti."
Odmah sam znala na šta cilja. Takođe sam znala da će moje bekstvo morati da sačeka jer će me zbog Laure držati neko vreme na oku.
"Nisam znala ništa o njenom bekstvu. Kunem se. Nismo čak ni reč o tome progovorile." Pogledala sam ga uplašeno.
"Verujem ti, ali ne želim da ti tako nešto padne na pamet. Nadam se da znaš koliko će njih posle ovoga pokušati da pobegnu. Za tebe imam drugi plan." Osmehnuo mi se.
Za mene ima drugi plan? Te reči su me na neki način učinile da se osećam posebno. Videla sam njega kako ustaje sa stolice, a potom mi polako prilazi. Gleda me sa visine, a zatim rukom prolazi kroz moju kosu gde zastaje na ramenima.
"Skini to." Govori dok prstom dodiruje moji svileni mantil.
Znala sam šta želi. Iako nisam imala nimalo volje, znala sam da ću morati da igram prljavo ako želim da odem odavde.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
