Igra Vatre✔️

[DRUGI DEO] | 1

Uradila sam rečeno. Skinula sam odeću sa sebe i ostala u kupaćem. On me je gledao. Njegov pogled nije govorio ništa. Shvatila sam to kao da ja trebam da preuzmem stvar u svoje ruke. Uhvatila sam ga snažno za ramena, a zatim oborila na stolicu. Njegovo telo je bilo jako toplo. Čak i previše. To me je začudilo, ali sam znala da trebam da nastavim. Prislonila sam svoje usne na njegove, a on je zatim okrenuo glavu na drugu stranu.

Nisam razumela zašto, možda je hteo samo da me gleda, ali zašto pobogu samo to? Gledala sam ga pomalo ljuto, ali istovremeno i zbunjeno.

"Ne želim da te povredim." Govorio je dok je njegovo telo postajalo sve hladnije.

"Da me povrediš? Ozbiljno?" Nasmejala sam se ironično.

"Da, Sofija. Ja nisam i ne umem da budem nežan. Shvatila si sve ovo pogrešno."

Ustala sam i opet se nasmejala. "Nisam znala na koji drugi način trebam shvatiti reči Skini to."

"Oprosti mi." Nervozno je izgovorio.

Nasmejala sam se i pokušala da zaboravim činjenicu da me je odbio. Za odbijanje je bilo prekasno, u meni se probudila prevelika želja i jednostavno sam znala da je ovo pravi trenutak.

Okrenula sam mu glavu i još jače pritisnula svoje usne uz njegove. Njegove ruke su se nalazile na mojoj zadnjici. Počela sam da mu otkopčavam košulju i obavila svoje ruke oko njegovog vrata. Njegove oči su počele da crvene, kao posle najgoreg plača. Zastala sam jer sam se uplašila, ali nisam ništa rekla. On je primetio da mi je neprijatno tako da sam samo nastavila sa našom malom igrom.

Čula su se vrata i stražar je bez ikakvog kucanja ušao. Rekao je nešto na Turskom, na šta me je Osman odmah odgurnuo sa sebe i istog trenutka pošao za njim.

"Čekaj me tu večeras." Rekao je pre nego što je nestao iza velikih vrata.

Obukla sam mantil i pregledala sobu. U sobi se ništa nije nalazilo što bi mene zanimalo. Nije bilo telefona, televizora, ili bilo koje elektronike.

Otišla sam do kupatila i imala šta da vidim. U kupatilu se na polici nalazio mali radio. Znala sam da mi je to jedina prilika da čujem nešto što se dešava izvan ove tamnice. Uzela sam ga i sitnim koracima potrčala prema svojoj sobi.

Zatvorila sam vrata za sobom i ključ okrenula nekoliko puta kako bih bila uverena da me ovog puta niko ne može uhvatiti. Uključila sam radio i slušala tiho punom pažnjom. Tražila sam i menjala stanice, čula sam reč Srbija i zastala na istoj. Pričali su o nekoj politici, čini mi se da su me vesti tada prvi put zanimale. Slušala sam sve, iako nijednu reč nisam razumela. Jedino što sam znala je da su nekoliko puta izgovorili "Srbija". Tačno se sećam, minut posle na Engleskom se oglasio neko, srce mi je u trenutku stalo, ali sam shvatila da pričaju na istoj toj stanici. "98.5 Radio Beograd." Vrlo lošim akcentom je izgovorio.

Istog trenutka sam prebacila na tu stanicu i u tom istom trenutku je moje srce bilo puno radosti. Sećam se kao da je juče bilo, gledala sam kroz prozor dok sam slušala Lepu Brenu. Imala sam osećaj kao da slušam nekog svog najrođenijeg i kako mi uporno govori da će sve biti u redu.

Nikada pre nisam slušala te izvođače, uvek sam bila više za lagani rok, pop, ali u ovom trenutku mi nije bilo bitno šta slušam, jedino što mi se premotavalo u glavi bilo je: "Sofija jebote, konačno čuješ svoj jezik."

Ubrzo je radio počeo da koči, zvuk je nestajao, a on se koji trenutak kasnije ugasio. Baterija više nije bilo. Srce mi se kidalo, želela sam još, želela sam više. Pitala sam se kako sada da nabavim baterije za ovo čudo? Znala sam da ću uskoro morati da se pojavim u Osmanovoj sobi, tako da sam vrlo tiho ustala sa kreveta i zagrlila radio i kao u svakom filmu, otišla do kupatila i našla idealno mesto za sakrivanje. Podigla sam pločicu ispod koje se nalazila neka manja kutija, a zatim radio obmotala papirom i stavila ga. Dobro sam pritisnula pločicu kako se ništa ne bi pomeralo, a zatim se vratila u svoju sobu dok sam pevušila istu pesmu od Lepe Brene.

Bilo je vreme da se vratim u Osmanovu sobu i nastavim sa svojom igrom.