PALI ANĐEO ( Serijal ANĐEO - Drugi Deo)

ČETVRTO POGLAVJE

Sadašnjost
Oktobar 2018te
Skopje, Makedonija

Ivan

Uzeo zadnju kesu i smestio je u gepek dok se pod brk smijao na Davorovo gunđanje da nije više mali i da nije kilav šta mu ne daju da ponese kese iz marketa.
"Ja ču ovo da vratim unutra" - rekao je David i uzeo praznu kolicu pa se brzo okrenuo dok ga brat nije uhvatio.
"A ja ču da se smestim na zadnje sedište jer sam još uvek mali i ne smem da sedim napred!" - dreknuo je Davor, a David se okrenuo i bez srama mu pokazao srednji prst. Nasmijao se i odmahnuo glavom ni ne pokušavajuči da gi opomene da su im tek četrnaest i da ne bi trebali psovati, ali nakon svega odlučio je da taj dio ostavi Milici jer je ionako ona oduvek bila autoritet i stroži roditelj. Dok ih ovako gledao kako se podbadaju, a iza svega se poštuju i vole, koliko su povezani shvatio je koliko je propustio u zadnjih deset godina kako je bio Ambasador države svuda po svetu. Propustio je skoro sve, njihovo odrastanje, njihove utakmice, njihove odlične ocene, njihove najvažnije i najproblematičnije godine. Propustio je skoro pa sve i svaki put ranije kad bi došao na nedelju dana kuči osečao se kao stranac koji je u prolazu. Tek sad mu je bilo jasno koliko mu sve ovo falilo.
"Hej čale gde si odlutao?" - vratio ga iz razmišljanje David koji je stajao pored otvorena vrata suvozača.
"Ostareo je pa se nešto sad misli." - dobacio je Davor iz unutrašnjeg dela automobila pa počeo podizati obrve i tek tako ga potsetio na Dimitrija koji ih ovako svaki put zezao, a ujedno bio omiljeni tip njegovih sinova.
"Da ču vam ja čale, pa još mi kaže ostareo sam ajt ulazi unutra pa da idemo jer ja ču slušati vašu baku kako gunđa ceo dan." - odvratio im je a njih dvoje su se zacerekali ko onaj mačor iz  alise u zemlji čuda. Zatvorio je vrata bagažniga i krenuo napred, tek što je uhvatio ručku prizor ispred marketa mu privukao pažnju.
Tereza je sa kolicom stajala ispred vrata dok je pored nje skakala malena devojčica od nekih  dve godine i pričala ko navijena. Dok se ona smijala on je pogled spustio na devojčicu u roze haljinicu sa bele starke na nogama. Crna kosica joj padala preko ramena, a ona je bila sva vesela i vrckava. Ličila je na Teodorinu čerkicu pa je u prvi mah pomislio da je to mala Tara, međutim kad se okrenula u njegovom pravcu video je te oči koje su bile kao preslikane od njega i ostao je bez daha. Još uvek zapanjen gledao je u malu i sad je definitivno bio siguran da to nije Tara, niti pak Anja čerka od Tanje. Kad je mala ciknula i pokazala prstičem prema veliki crveni đip koji se približio i stao ispred njih on više nije disao, samo je čekao i stajao zaleđen u mesto. Vrata automobila se otvorila u isti tren kad i gepek ispred koga je Tereza več stajala i čekala, dok je mala potrčala prema prednja vrata. Srce je prestalo kucati, hladna pot je oblila njegovo telo, a nešto u grudi ga steglo prejako da se na trenutak potpuno izgubio. Video je prvo lepo izvajane noge u bele starke i pocepane farmerice, zatim je napokon nakon skoro tri godine video i nju. Izašla je sa osmehom i pružila ruke ka malenu devojčicu koja se zaletela i bukvalno zabila u nju.
"MAMIII!" - čuo je njen tanani dečji glasič i progutao knedlu veličine Rusije dok mu se vid mutio od suza, a mozak ponavljao njene reči "mami". Gledao je u njih kako se sa osmesima na licu grle i vrte u krug kao da su samo njih dve na ovom svetu, a nešto teško ga pritiskalo posred grudi. Ova dva dana nije otišao do nje prvo zbog toga što nije mogao jer majka je  juče odlučila proslaviti povratak svoje dece kao da su maloletna deca, a ne več odrasli ljudi od trideset i više godina. Ali ko može išta protiv Olge, niko pa tako je juče propustio svoju rutinu mada nadao se da če je videti, mislio je da če se i ona pojaviti ali nije. Teodora još uvek je bila ljuta na njega pa je pokušavala na sve načine da mu natrlja na nos što je zavlačio njenu sestru i ispao gora kukavica nego Jovan. Pa uhvatila priliku kad je njegova najmlađa sestra pitala za Tamaru da je pohvali, a nije bila svesna kako ga ponosan učinila kad je čuo kako je postala uspešna poslovna žena. Danas je sa dušom pristao da ide sa dečacima u nedeljnu kupovinu namirnica za čitavu kuču samo kako bi odgodio razgovor koji ga kući čeka. Znao je da Ines jedva čeka da ga uhvati i ispita šta i kako se desilo, kako je on završio sa Tamarom koja pored toga što je sestra njegove najbolje drugarice međuostalom je i petnaest godina mlađa od njega. A znao je i da ona ima puno toga da objasni jer nije mu ni na kraj pameti padalo da je onaj bogati deset godina stariji tip koga je upoznala na onaj njihov diplomski odmor pre deset godina i sa koga je provela večinom vremena i bio joj prvi muškarac, zapravo Saša. Međutim trenutno mu ništa nije bilo bitno i važno dok je sa tugom u očima i bol u duši gledao u prizor ispred sebe, trebao bi biti zaista glup da ne poveže kockice. Tek sad mu je postalo jasno zbog čega su je toliko krili i štitili, pa bila je bolje zaštičena nego pretsednika države. Trebao bi zaista biti slep da ne primeti sličnost u osmeh na maleno lice, u pokretu rukicama i sjaj u te zelene oči koje su definitivno bile njegove, mada je na prvi pogled bila Tamarina kopija nešto u njoj ga vuklo ka nju. Zatvorio je oči i pokušao udahnuti zrak međutim nije mogao, napuklo srce više nije funkcionisao dok su suze maglile njegove oči.
"Tata, jel si dobro? Zakasničemo." - dlan na njegovo rame i glas isti kao njegov prizvao ga iz vrtlog emocije koje su pretili da ga unište. Otvorio je oči i video Davida pored sebe koji je očito izašao i došao do njega kad je video da stoji u mestu. Kad je pogledao u svog sina video je i drugog kako stoi pored zadnja vrata auta i zabrinuto gleda u njega. Zagrlio je Davida koji je bio pored njega i poljubio u raštrkanu crnu kosu, pa jedva progutao knedlu i promuklo progovorio.
"Idemo sine, sve je u redu ajmo." - dečki su ga neko vreme pažljivo promatrali pre nego su se vratili u auto, ušao je za njim i upalio mašinu pa pokrenuo je. Dok je izlazio iz parkinga sa druge strane bio je dovoljno odalečen od ulaza gde su njih tri još uvek stajale i sad pomagali njenoj majci da smesti kese u gepek tako da nisu mogli da ga vide. To mu je savršeno odgovaralo da još koji trenutak upija tu ljubav i te osmehe koje su mu falile, a očito mu ih je neko namerno uskratio. Uhvatio je trenutak kad je malena uzela kolica i počela gurati prema ostale da bi je vratila na mesto, a Tamara je sa osmehom gledala u nju.
"Hehehe vidi onu malu, kolica je triput veča od nje a ona je gura muku nema." - čuo je Davida pored sebe kad je več bio na rampu i otvorio prozor da bi ubacio karticu za parking.
"Hihihihi stvarno vidi je kakva je kao Arina sva vrckava." - dobacio je Davor sa zadnje strane, a njega je duša zabolela na samu pomisao da je to zapravo njihova sestra. Kad se rampa podigla mala je uhvatila Tamaru za dlan međutim ona nije reagovala na dete koje je gledao u nju, več je pogledom pratila njegov automobil. Shvatio je da ga prepoznala kad je njeno lice postalo ozbiljno, a tuga je preplavila te crne oči koje je toliko voleo. Sad, sad nije znao dali ih još uvek voli. Ma šta lupeta voli je više od života, pa čak i sad dok je gledao sa njihovo dete koje je uzela u ruke i grlila kao da če i ga neko uzeti. Voleo je makar je bio besan i sad bi rado vrištao da ga čuju na drugi kraj sveta od muke. Trebao je zaista biti glup da ne poveze sve činjenice i shvati da je to njegovo dete, bila je velika da bi imala godinu dana, a uz to pričala je kao navijena i hodala kao velika, tako da nije postojala nikakva mogućnost da je Tamara bila sa drugog i da je ovo njihovo dete. Najmanje mu je na pamet padalo da ga je prevarila jer znao je koliko ga je voljela, uz to ako je ikao bio neveran u tu vezu moglo bi se reči da je bio on, mada nije bio ni sa jednom od kad je poljubio te usne i uzeo to telo onu noč nakon pogreba. Ipak bio je oženjen pa makar to bilo samo na papiru, svaki put kad bi se toga setio osečao se kao da je vara. Iznad svega malena je zaista ličila na njih dvoje. Steglo ga posred srca, a on je gledao ispred sebe i nije ni registrovao šta njegovi sinovi pričaju u glavi mu je bila slika njih dve kako se grle i vrte na sred parkinga dok ih prolaznici zainteresovano gledaju. Njih dve ništa od toga nisu primetili, bili su u nekom svom svetu daleko od svih i nisu marili za druge, jednostavno bili su samo njih dve i bili su sretni. Trepnuo je nekoliko puta kako bi sprečio suze da poteku, dok se iznutra raspadao. Trebao bi da je mrzi, da bude besan na nju što mu je sve to sakrila i nije mu dala da dođe do nje, dok se on uporno vrteo u krug. Međutim razumeo je zašto je sve to uradila, razumeo je i nije je mogao kriviti, takođe nije mogao da ne bude ljut. Izdao je, povredio je i pustio da ode umesto da bude muškarac i uzme stvar u svoje ruke, on je odlagao i gledao da ugodi svima osim sebe, negde na tom putu izgubio je nju. Nakon toga nije ni bio svestan šta se oko njega događa, a on je kao u bunilo ni živ ni mrtav hodao zemljom i da nisu bili njegovi prijatelji i porodica kozna dali bi i kako bi sve ovo preživeo. Nije znao šta ga najviše uništilo, Jovanova smrt i opaka bolest za koju nisu znali jer on nije im dopustio da znaju. Dali je to bila namerna isplanirana smrt ljude koje je obožavao, poštovao i kome se divio. Dali je to bila Davorova saobraćajka koja umalo ga nije koštala života ili je to bila ona. Svakako njen odlazak je najviše boleo, so sve navedeno se mogao donekle pomiriti sa njom ne. Danima je bio mrtav i pijan ko letva nakon što se ona vrata lifta zatvorila i sakrila njeno prelepo lice od njegov pogled. Nije se mogao pomiriti sa tim da je izgubio, a sad je znao da nije i ne zvao se on Ivan ako ne dođe do nje. Ovaj put neče odustati ni pred koga, jer bila mu je dužna odgovora i dve godine koje mu je skratila. Bio je ljut, ali ljubav mu nije dala da bude besan na nju, jer nažalost ma koliko sve ovo grešno i bolesno zvučala, razumeo je potpuno.
Nije ni shvatio kad je stigao ispred kuće međutim iz razmišljanje ga odvukao njegov sin koji je bez reči uhvatio daljinski i otvorio kapiju. Nasmijao se zahvalno jer da nije bio on verovatno bi udario u gvožđe, a onda bi ga Olga sa sigurnost odrobijala. Kad je parkirao ispred stepenice koje su vodile do kuće kretanje u kući preko puta njihove mu je privuklo pažnje kao i veliki crni terenac.
Oliver i Andrea su izlazili iz kuče, a za njim je išao neki dečko verovatno dizajner koji je uređivao njihovu kuću u koju su odlučili da se ubrzo dosele. Bes je buknula u njega a on je dlanovima stegao volan i protiv svoje volje, pa pogledao u njih.
"Dečki jel možete da unesete kese unutra, ostavite pakete sa sokovima i vodom to ču ja." - rekao je ozbiljno i pritisnuo dugme kako bi im otvorio gepek.
"Ujko ja ču im pomoći." - odnekud se stvorio Bojan sin njegove starije sestre koji je sinoć ostao da prespava kod njih.
"Fala mali. Davide idem da pozdravim Olivera i Andreu pa ču doči."- odgovorio je svom sinu, zatim se obratio svom sinu pa bez razmišljanja je zalupio vrata i čvrstim korakom krenuo u susret njima. Sad potpuno svestan da su svi oni znali ne samo za njihovu tajnu vezu nego i za to da Tamara ima dete, koje je bio sto posto siguran njegovo, sa svakim korakom postajao je sve besniji. Donekle bilo mu jasno zašto su je štitili jer Andrea je bila njena najbolja i jedina drugarica, mada je bila i njegova ipak ako je Tamara tražila od nje da čuti ona je morala čutati, ali Oliver nije. On mu je bio brat od tetke, njegov uzor i idol, zrak razuma koji se očito u ovom slučaju nekud izgubio.
"Heeej najlepši ko ti drma kavez, šta si tako smrknut?" - sa osmehom mu je prišla Andrea pa ga zagrlila oko vrata. Nije joj uzvratio samo je stajao u mesto i preko njeno rame gledao u Oliver. Andrea se odmaknula od njega i pogledala ga pravo u oči.
"Ivane šta je bilo?" - pitao je Oliver i pažljivo promatrao njegovo lice, koje je bilo hladno i nepristupačno.
Gledao ih je naizmenično, dok su ga njih dvoje posmatrali i strpljivo čekali.
"Znali ste jel tako? Svi ste znali, a čutali i krili ih od mene?" - napokon je progovorio a reči su kao šapat sišli sa njegovih usana dok je gledao u njihove sad več tužne poglede. Andrea je pogledala u svog muža koji je stezao vilice kako ne bi opsovao.
Mislio je da če pokušati da negoduju kao svaki put do sad kad bi ih pitao zašto je skrivaju, zašto mu ne daju da dođe do nje, kad je molio i kukao za njom. Međutim ovaj put nisu ni pokušali da ga smotaju. Iznenadio se kad mu se Andrea dobližila i svojim nežnim rukama ga obgrila oko struka i protiv njegove volje se zalepila za njega. Sa glavom na njegovo rame tiho je promucala, dok je Oliver sklopio oči i napokon opsovao kroz stisnute zube.
"Oprosti nemoj nas mrzeti molim te, znam da si ljut, besan i imaš svo pravo ovog sveta za to smao nemoj nas mrzeti molim te. Neču podneti da te izgubim, volim te Ivo, voli te i ona ali tako je htela, a onda su se puno stvari desili i nije bilo na nas da ti kažemo. Znam da si sad besan ali molim te razumi nas i pokušaj razumeti nju." - njen plačljiv glas i bol u oči njegovog brata, koji je napeto posmatrao ženu koju obožava kako samo što nije zaplakala bila je previše za danas, mrzeo je kad Andrea plače. Obožavao je ovu malu, u njoj je našao najbolju drugaricu sa koju je mogao o svemu iskreno da razgovara, bila mu je kao sestra i nikako je nije mrzeo samo što je sad bio ljut na čitav svet. Osetio je nešto mokro na svoju majicu pa pogledao u nju, a Oliver je zarežao. Suze su se slivale iz njene oči, a ona je grizla usne kako ne bi pustila glas. Uzdahnuo je teško i zagrlio je njeno popunjeno telo čije su hormone očito ludeli i poljubio u kosi kao što je uvek radio.
"Ne mrzim te malena, nemogu tebe mrzeti kad te volim ko sestru, ne mrzim ni nju, nemogu volim je više od života, ali sve je suviše sveže i boli Andrea, boli kao nikada do sad." - poraženo je priznao i spustio svoje čelo na njeno teme, a ona je svoje dlanove jače stegla oko njega.
"Kad si saznao, kako si saznao uopšte?" - čuo je sad Olivera kako ga dubokim glasom koji je bio hrapav kao da danima nije pričao pita.
"Video sam malopre Terezu ispred marketa, bila je sa jednu curicu, zatim je došla Tamara i devojčica je pojurila ka nju i rekla je "mama". " - njih dvoje su se setno nasmijali, a Andrea je podigla pogled sa njegovo rame i sa tugom u očima je rekla.
"To je Ksenia." - a njega mu neka nevidljiva pesnica udarila tako dobar nokaut posred stomaka da je izgubio dah i samo bledo gledao u nju, dok mu se kroz glavu vrtelo ime te devojčice "Ksenia". Dala je njegovom čerkom ime koje je on želeo, suze su same kanule sa oka, a on nije ni shvatio sve dok Andrea nije podigla svoj dlan i nežno obrisala.
"Ima zelene okice, a ipak liči na mamu." - drhtavog glasa je progovorio, na što su njih dvoje teško uzdahnuli.
"Oliver moram je videti, molim te ko brata, preklinjem te reci onim tvojim ljudima da me puste kod nje. Nemogu više molim te brate." - ma bio je u stanju da na kolenima moli da ga pusti kod nje. On je pogledao u Andreu koja je još uvek bila u njegovo naručje, pa ozbiljno progovorio.
"Sačekaj nek prođe šest sati, a onda dođi tad če Tereza doneti malu kod nas da se igraju, a ti češ imati vremena da sa njom pričaš. Ali dok ne razgovaraš sa Tamarom ne diraj dete, poslušaj me Ivane ne diraj dete dok vas dvoje ovo ne račistite i još nešto poslušaj je do kraja šta če ti reči, puno toga ne znaš, puno toga se desilo nisi samo ti imao crne oblake iznad glave, nisi samo ti dane proveo u boličkoj sobi. Zapamti puno toga neznaš, znam da si sada besan na svet, ali  budi miran i ostavi je da ti sve do kraj ispriča, ne osuđuj je pre vremena." - Andrea ga sve jače stezala oko struka kao da je htela da njegovu napetost, bes i neka strepnja koja mu se upravo sad uvukla ispod kože oduzme od njega. Kao da je htela da mu ulije nadu, obriše tugu, da izgura bes van njega. Gledao je u Olivera a kroz glavu mu prošla njegova zadnja rečenica pa ga upitno pogledao, a on je odmahnuo glavom, pa samo nastavio.
"Ne pitaj nas ništa više, samo da znaš niko od nas nije bio za to da ti sakrije da je trudna, Petar i Ilija danima nisu pričali sa njom, a Tanja je izluđivala, međutim u neko vreme smo svi morali da prestanemo i da je ne pritiskamo više." - njegovu priču je prekinula zvonjava neke rok muzike iz Andreine tašne, a on je pogledao u nju, na što je Oliver prevrnuo očima i progovorio.
"Ništa me ne pitaj." - na što se on napokon nasmijao, međutim Andrea nije bila nasmijana dok je gledala u ekran telefona.
"Ostani tih i smiren, nemoj da si pisnuo ko boga te molim." - rekla je pre nego je odgovorila i pre nego je čuo njeno ime i plačljivi glas sa druge strane linije koji ga pogodio kao metak posred srca, znao je ko zove.