PALI ANĐEO ( Serijal ANĐEO - Drugi Deo)

ŠESTO POGLAVJE

Sadašnjost
Oktobar 2018ta
Skopje, Makedonija

Ivan

Ponedeljak mu je još uvek bio u glavi dok je stajao po strani i pogledom pratio svog druga, prijatelja, brata kako pridržava slomljenu majku sa jedne strane, a pokušava da prati i izgubljenu sestru koja od sinoć nije prestala plakati. Tri dana kako je bio u neki vrtlog ludila, nije stigao da se raduje svom detetu za koje je saznao nakon dve godine, još manje je izdržao da bude besan na Tamaru kad je čuo malenu kako uzbuđeno kaže "tata, mama to je tata". Nije ni znao šta ga je snašlo osečao se kao da je upao u neku drugu paralelnu dimenziju dok je sinoč to maleno sitno telo ležalo na njega, sa čupavom kosicom i zelene okice i brbljala sto na sat. Nije uspeo da svari činjenicu da je sve ovo istina, a ne njegova bujna mašat i neopisiva želja za njom kad ga je Petar pozvao da ga obavesti da je Matijin otac umro nakon trečeg infarkta. Celu noć nije oka sklopio, a čitava dva dana svi su bili u žurbi. Matija je bio uništen, ali morao je ostati trezan i jak za svoju majku i sestru koje su bile van kontrole. Njegova majka je doživela šok i završila u bolničku sobu na sedative kad su čuli da je Martin preminuo, a njegova sestra evo več treči dan ne prestaje plakati. Bio je pored svog druga, kao i svi ostali sve ove dane i odnovo je preživljavao onaj dobro poznati bol koji nikako ne jenjava. Kad kažu da vreme leči sve ne verujte lažu, jer evo koliko su godine prošle on još uvek oseča isti bol u grudima za Jovan, za profesora, za Vasilije, sad i za ovog čoveka koga je poštovao iznad svega. Bio mu je kao otac, poštova ga je i kao i starce puno mu je pomogao. Sad taj čovek leži tu na mermernom podestu u zatvoreni lakirani kovčeg od punog drveta. Sklopio je umorne oči i pokušao je udahnuti zrak međutim kapela je bila ispunjena do samog kraja, a miris tamjana i voska su parali njegovu pluču. Sad bi radije izašao kroz vrata glavom bez obzira međutim nije mogao to uraditi svom drugu, bratu, svom kumu. Sasvim slučajno je spazio Milicu pored otvorena vrata u crno palto sa njenog partnera pored sebe, kimnuo im je glavom, a ona se nasmijala. To je bilo ono zbog čega je godinama odlagao povuči nogu i prvi postaviti pitanje razvoda, kakva god ona bila, bila je poštena i nikada nije gazila preko leševe. Možda se nisu previše voljeli sa njegovim prijateljima međutim koliko toliko poštovali su je, a i ona njih. Došla je na Jovanovu sahranu, sad je bila i tu da oda počit čoveku koga je dobro poznavala ipak Matija im je bio kum na venčanju. Odjednom mu se u nozdrve uvukao mekani skupoceni miris koji mu je bio odlično poznat, a tanke prste nežno su ga uhvatili za ruku. Okrenuo se smesta i susreo sa najlepše oči koje su ga sa toliko ljubavi, tuge i saosećanje gledali da umalo nije pao u iskušda je povuče u svoj zagrljaj. Toliko mu je bila potrebna, ove dane nije uspeo da vidi nju i malu, međutim Tamara mu je svaki dan slala slike od Kseniju, a ona ga svako jutro i uveče pre spavanja zvala, postao je ovisan o tih poziva obožavao je tu malenu mrvicu.
"Došla si?" - iznenađeno je pitao i pokušao da se nasmije.
"Jesam, svi smo Ilija je pozvao svoje da pričuvaju decu stigli su pre pola sata pa smo odma požurili ovamo." - objašnjavala je ona, a on kao da se u tom trenutku opustio od kad je upoznao devojčicu nije prestajao da brine za njih dve, nije znao zašto ali smetalo mu to što žive same, stalno mu se kroz glavu vrtelo šta ako se Ksenija razboli, šta ako se Tamari nešto desi ko če biti pored njih. Pošla je da se skloni od njega kad je on samo kimnuo glavom na njen odgovor, međutim on je svojim dlanom prekrio njen i tiho izgovorio.
"Ostani, molim te." - bio je svestan još onog dana kad ga je malena zagrlila i kad ga odvukla u svoju sobu pa kao navijena počela pričati o njemu, o njena brača da njegov bes jenjava kao  letnja kiša.
"Tu sam." - odgovorila je tiho pa još više se privila uz njega, a njegovo srce je zakucalo jače, voleo je ovu ženu nikada nije prestao i sad je bio siguran da onaj prvičan bez, ljutnja su isparili negde u međuvremenu.
Dan je bio tmuran i kišovit, potsetio ga je na onaj dan kad je stajao pored kovčega svog najboljeg druga, bože kako mu je Jovan nedostajao nisu postojale reči opisati tu bol. Sad dok je stajao na mokru zemlju sa veliki crni kišobran i gledao okolo nešto ga stezalo posred grudi, svi su imali nekog na koga da se oslone, da ih uhvati za ruku dok on je stajao sam. Tamara još nije stigla jer gužva je bila ogromna pored ovaj na veliko gradsko groblje bila su zakazana još nekoliko pogreba sve kapele su bile zauzete kao da je neka svadba, a ne sprovod pa Petar jedva je uspeo da izađe sa parkinga, upravo je pozvao Olivera da pita gde su, a on i Dean otišli su da sačekaju njega i ostale koje su tek sad stigli. Video je svoju sestru kako grli Mariju, Matijinu sestru koja jedva da je stajala na noge dok Saša stoji pored nje. Nasmijao se setno kad se setio njihovog razgovora od pre nekoliko dana, nije mu bilo ni nakraj pameti da najveća ljubav njegovu najmlađu sestru je najbogatiji čovek u državu i najoštečeniji čovek koga je on poznavao. Bar je bio čovek, pošten i odan pa sad ako je i on voli, ko je on da se meša, a od ono što je u ovom trenutku video voli je i to kako je voli. Ponovo je osetio nežne ruke prvo na svoja leđa, zatim njen dlan se smestio u njegov. Nesvesno se okrenuo kad se ona stisla uz njega i poljubio je u kosi, trebalo mu je to, trebala mu je njena blizina, njena nežnost, trebala mu je ona, a ona je to najbolje znala.