„Poslednji put" - Završena

Sedmo poglavlje

•
M:„Da li si udarila glavu? Shvataš li šta govoriš?"
Ja:„Da. I neću mu učiniti zbog Filipa. Već jer želim da gledam kako će i njega bivša da izigra."
M:„Nećeš ništa učiniti za njega. Okej?"
Ja:„Dobro, neću."
M:„Hvala ti."

I ponovo veče izlaska. Ponovo su uspele da me nagovore. Uf ali stvarno mi se ne ide, pogotovo jer znam da ću ponovo sresti Relju. Poslednju osobu koju želim da vidim.

Čula sam zvono na vratima te uzela torbicu sa stolice i krenula napolje. Dok sam prolazila javila sam se tati te izašla iz kuće.

Čekale su me te obe zagrlile. Krenule smo bez mnogo čekanja. Naravno ko o čemu tako je Marija uporno pričala o Davidu. Iako nikada neću shvatiti kako uspeju da se zaljube u te jadne fuck boy-čine.

M:„Eno ga David!" Povikala je kada smo stigle na određenu lokaciju. Otišla je do njega i pozdravila se dok smo je Jana i ja čekale „Izvinite." Vratila se.
Ja:„Okej je. Idemo li?"
J:„Aha."

Sedela sam na onom čudu i čekala svake sekunde da krene. Sa mnom je bila Jana, koja je zaboravila da kupi kartu. Dok sam je čekala da se vrati videla sam Relju. Samo je seo pored mene.

Ja:„Izvini?"
R:„Moramo da pričamo."
Ja:„Rekla sam ti da ne želim da pričam sa tobom. Šta ti tu nije jasno?"
R:„Molim te." Zakolutala sam očima „Čoveče to je jedno veče. Jedna usluga."
Ja:„Ne. Da li trebam da napišem 'ne' na čelu?"
R:„Ne moraš ni za ruku na me uhvatiš. Ne moraš ništa ni da kažeš. To je sat vremena tvog života."
Ja:„Sve i da je 5 minuta ne bih protraćila na tebe."

Došao je onaj što skuplja karte. Relja mu je pružio svoju, ali zašto? Izbezumljeno sam pogledala i njega i tog lika. Ispružio je ruku kao znak da mu i ja dam kartu što sam uradila.

Ja:„Izvinite moja drugarica će sad da dođe, otišla je po kartu."
X:„Kasno je."

Otišao je dalje. Prekrstila sam ruke ispod grudi i gledala svuda. Jane nema nigde. Uf, Jano! Bude li mi se probližio, podignuću ovaj deo pa neka padne dole. Polako je krenulo da se okreće. Aha eno je Jana. Kao da je otišla na drugi kraj sveta i vratila se a ne do kase po glupu kartu od 150 dinara.

R:„Razumem da me mrziš, mrzi me. Ali znam da ćeš mi uraditi tu uslugu."
Ja:„Aha."
R:„Videćeš."

Poslednji put da sam se vozila sa njim. Koliko zna samo da smara. Za drugo ni nije.

Napokon idem kući. Ovo iscrpljuje. Neću moći da ustanem ujutro. Uf! Poslednje veče da sam igde išla sa njima. Vidi - pola jedan je! Viktor je i dalje tamo, a i briga me. On je punoletan.

Išla sam tamnim ulicama prema svojoj kući. Mesečina je bila jedini izvor svetlosti. Jasno se mogla videti svaka zvezda na nebu.

Učinilo mi se da čujem korake. Zastala sam na sekundu i uzela telefon iz zadnjeg džepa. Uključila sam blic i bila sam u pravu. Ni 5 metara od mene nalazio se čovek. Ležao je u travi, pa pretpostavljam da je pijan. Polako sam prolazila pored njega kada sam primetila da ustaje. Samo sam ubrzala dok nije skroz ustao i krenuo prema meni. Počela sam da trčim kada sam ugledala, u onom mraku, još jednu mušku figuru. Mnogo je bio brži da se u samo par sekundi stvorio ispred mene.

R:„Ja sam. Opusti se."

Vratila sam pogled na mesto gde sam do malo pre videla čoveka. Sabrala sam se. Možda je pobegao.

R:„Hajde." Uhvatio me je sa ruku.
Ja:„Pusti me!" Istrgla sam iz iste.
R:„Otpratiću te kući."
Ja:„Ne treba, hvala!" Prošla sam pored njega i nastavila.
R:„E pa ja ću se sigurnije osećati ako te odvedem." Išao je pored mene.

Stvarno mi se ne da svađati. Ionako mi je kuća u sledećoj ulici. Napokon zaustavili smo se ispred moje kuće. Krenula sam ući u istu kada me je njegova ruka zaustavila.

R:„Znaš pošto sam uradio nešto za tebe, mislim sada kada sam ti pomogao, mogla bi i ti za mene? Šta misliš?"
Ja:„Ti si ozbiljan? To što si me spasao pijanca shvataš uslugom? Odvratan si."