„Poslednji put" - Završena

Trinaesto poglavlje

R:„Stvarno? Od kud to?"
Ja:„Eto. Ali kada ti budem to ispunila ne želim da te vidim ni da ti čujem glasa. Okej?"
R:„Pa... Dobro."

Pružila bih mu ruku ali sam se veoma brzo zaustavila. To je jedna obična usluga koja ne traje ni jedno veče. Neće biti toliko strašno.

R:„Doći ću večeras po tebe."
Ja:„Okej, u koliko sati?"
R:„Ne znam, može u 20h?"
Ja:„Može. Pa, vidimo se."

Okrenula sam se i uz duž hodnika krenula prema svojoj učionici. U prolazu gledala sam sve ove tinejdžere s' kojima idem u školu a ni ne znaju da postojim. Prolazila sam niko me nije ni primećivao.

Kako sam zakoračila spotakla sam se i završila na podu držeći se rukama. Brzo sam ustala i otresla ruke iako niko nije ni video trenutak kada sam pala. Ponekad, tako je i bolje.

S'  leđa mi je dotrčao Relja. Bio je pomalo zadihan iako smo razgovor vodili ni 5 metara odavde.

R:„Da li si dobro?" Uspaničeno me je pitao.
Ja:„Jesam. Pala sam, svakome se desi."
R:„To mi nije delovao kao običan pad."
Ja:„Nije bitno! Nisam se povredila."

Kako sam pogledala u stranu videla sam poglede i na sebi i na Relji. Verovatno zbog njega.

Samo sam nastavila do učionice. Naravno nisam kasnila ali je profesor ušao pre mene tako da mi dođe isto.

Ja:„Dobar dan. Izvinite što kasnim, mogu li da prisustvujem času?"

Glavom je pokazao ka napred što mi je davalo znak da sednem. Poslušala sam ga i sela u klupu u kojoj jedino nije bilo nikoga. Uf prvi čas etike i već kasnim. Bar nije tražio razlog zašto kasnim. Nažalost Jana i Marija, nemaju sada čas etike tako da sedim sama. Bilo bi bolje da su one tu. Ni par minuta nakon mene u učionicu je ušao Relja.

R:„Dobar dan, znate kako ide, mogu li da sednem?" Profesor ga je pogledao zbunjenim pogledom te iste sekudne pokazao rukom na moju i klupu iza moje. Dobro pa ga nije izbacio nakon što je to tako rekao.

Iza mene je sedeo manje popularan dečko, pa bio je kao ja otprilike. Ponekad bi popričali i mogu reći da je dosta gotivan. Relja je došao pogledao mene, pa njega i seo pored mene. Divno.

Profesor je nastavio sa predavanjima. Očito mu danas nije bilo do izbacivanja. Jer da je bilo nas dvoje bismo sedeli u parku prekoputa škole.

R:„Zašto sediš sama?"
Ja:„Jana i Marija nisu tu."
R:„Pa? Ima ovde i drugih ljudi."
Ja:„Nije bitno. Niko od njih me ne primećuje. Kako bi reagovali kada bi pored njih sela mala ružna devojka?"
R:„Kao da je bitno šta oni misle o tebi? I nisi ružna. Nemoj to da pomišljaš. U stvari ja mislim da si mnogo lepa."