„Poslednji put" - Završena

Sedamdeset šesto poglavlje

Ja:„Relja... molim te."

Izdahnuo je no ponovo pogledao na telefon, premišljao se i odgovorio na poruku, ali nisam videla šta je napisao.

R:„U redu. Izađi sa njim, ali bude li te samo pipnuo, kunem ti se, neće ga biti."

Srećno sam ga zagrlila. Nisam mogla verovati da ću ponovo videti Filipa. Mnogo vremena je prošlo, skoro 10 godina.

Nisam videla Reljin razlog za ljubomorom, u redu ne poznaje ga, razumem, ali ipak mogao bi da mi veruje. Okej, jesam mala i slaba, ali znala sam Filipa, on mi nikada ne bi naudio.

Uzela sam telefon u videla šta mu je napisao i zadivilo me što nije bio neprijastojan.
"Može, vidimo se u 20h." Glasila je poruka kojom mu je Relja odgovorio.

Čekaj, malo... Osam?! Pa to je za sat vremena. Nije moglo možda sutra ili u toku nedelje?! Ustala sam sa kreveta i shvatila da sam već spremna. Nakon što san primila adresu, krenula sam ka tamo zajedno sa Reljom.

Kada smo stigli ispred kafića, čvrsto sam ga zagrlila, znajuću da on ne ulazi sa mnom.

Ja:„Ćao."
R:„Ćao."

Podigla sam glavu i poljubila ga, ne želeći da se ikada odvojim od njega, ali s obzirom da smo bili u javnosti, morala sam. Nasmešila sam mu se i napokon ušla u kafić.

Bilo mi je malo teže da ga pronađem, jer nisam znala kako izgleda. Učinio mi se poznat dečko koji je sedeo do prozora i čekao. Iako, nisam bila sigurna da li je to on, prišla sam mu.

Ja:„Filipe?"
F:„Viktorija?"
Ja:„Hej."

Rekla sam radosno no sela ispred njega. Zagrlila bih ga ali mislim da je to i suvišno, iako ga nisam videla dosta dugo.

F:„Hej. Pa kako si ti? Šta ima novo? Promenila si se." Nisam ni sumnjala da će to reći.
Ja:„Pa hvala ti. Mogu reći isto za tebe."

Nasmejao se. Imao je božanstven osmeh. Teško mi je bio da poverujem da je ovo zaista onaj mali Filip kog sam poznavala u vrtiću.

F:„Hvala ti. Poradio sam malo na sebi. I ti si mnogo lepša nego što si bila."