Misterija Madrida

11. deo

-"Ispričaj mi sve o njemu!"

Spustim šolje sa čajem na sto te se smestim do Terese.

-"Izgledaš mi nekako zabrinuto. Šta se dogodilo?"

Kao iz topa ispali ona.
Ostanem blago zatečena njenom izjavom. Ona to hoće da skrene sa teme ili je zaista ozbiljna?

-"Pokušavaš to da sakriješ, ali poznajem te, znam kad nešto nije kako treba. Tako da pričaj!"

Prokletstvo, u pravu je! Misli mi vršljaju na sve strane.

-"Ja... ovaj... znaš kad smo se vraćale unutra?"

Malo se zapetljam, ali brzo pronađem reči i izvučem se.

-"I sama znaš odgovor, da."

-"E pa, tada sam naletela na malenog dečaka i učinio mi se poznatim."

-"Opiši mi ga."

Zatraži ona pružajući se do stočića.

-"Kosa mu je boje nalik meda, ima krupne kestenjaste oči, obrazi su mu rumeni, a usnice punije."

Opišem ga baš kao što je tražila. Zaista je bio neodoljivo sladak.

-"Da, mogu da ga zamislim. Kako su se stvari dalje odvijale?"

-"Posle par trenutaka se pojavila žena talasaste, crne kose, njegova majka. Bila je zabrinuta, kao što bi i svaka majka bila da joj dete otrči negde, i uzela je malog u naručje i rekla mu kako ju je uplašio, on se izvinio i tada je pogledala u mene i zahvalila mi se."

Napravim pauzu uzimajući i više nego potreban kiseonik. Pročistim grlo i laganim tempom nastavim.

-"Sad dolazimo do čudnog dela. Nije me dugo gledala, u njenom pogledu se moglo videti da je uplašena i zbunjena. Zatim je brzim korakom otišla sa malenim u naručju."

Završivši sa govorom, pružim se uzimajući umirujuć čaj. Udahnem, udišući prelep miris toplog pića.

-"Čudno. Ne znam šta bih ti rekla. Da li ti je i ona bila poznata?"

-"Ni najmanje, samo on."

Namršti se, čuvši moj odgovor.

-"Znaš li njihova imena?"

Upita me uzimajući kolačić sa stočića.

-"On se zove Carlos."

Odgovorim joj.

-"A ona?"

-"Ne znam."

Sudbino, zašto mi je ovo bilo potrebno? U mojoj glavi je sada još veća zbrka!

-"Hajde da promenimo temu."

Predložim joj. Stvarno ne želim ni sekunde više da razmišljam o današnjem događaju.

-"U redu."

-"Pričaj ko je on? Čime se bavi? Koliko ima godina? Sve hoću da znam!"

Obaspem je svojim pitanjima, ipak sam radoznala, a ko i ne bi?

-"On je doktor i ima... Dobro, ne znam koliko ima godina, ali rekla bih da ima negde oko dvadeset sedam. To je neka moja procena."

Smešila se dok je pričala. Vidi se da je srećna, prosto zrači.

-"Kako ste se sreli?"

I sama sam se smešila pored nje i njene sreće.

-"Vodila sam babu na kontrolu i onda se ispostavilo da je on jedan od njenih doktora."

-"Pa to je odlično! Sad ćeš stalno da ideš sa njom na kontrolu, jesam li u pravu?"

Nisam mogla da sakrijem širok osmeh na licu. Zaista čudan susret.

-"Ne idem ja samo zbog njega, nego da vidim kako je njeno stanje."

Blago me udari u rebra dok joj se na licu pojavljuje blistav osmeh.

-"Mene ne možeš da mažeš. On ti je prioritet."

Samo prevrne očima i uzme gutljaj čaja. Nastavile smo tako da ćaskamo o još koje kakvim stvarima.

Kada je otišla, sklonila sam čaše i tanjir kolača sa stočića. Ubacila sam prljave sudove u mašinu te se presvukla u spavaćicu.
Oglasio se moj telefon. Uzmem ga u ruke i pogledam pristiglu poruku.

"Danas radim duže, tako da nemoj da me čekaš." - pisalo je u poruci, od Matiasa.

Poslušam ga i odem u krevet. Namestim se kako mi odgovara te ubrzo utonem u san.