Misterija Madrida

5. deo

Matias

Zatvorim vrata, te prebacim pogled na njih. Bože, daj ni snage.

-"Šta kog đavola radite ovde?!"

Upitam ih vidno iznerviran.

-"Da si došao, mi sada ne bi bili ovde, Matiase."

Odgovori mi Miquel svojim dubokim glasom, dok drži ozbiljan izraz lica.

-"Ma je l'?"

Oslonim se na zid i prekrstim ruke.

-"Ko je ona devojka?"

Kao iz vedra neba upita Emilio. Stvarno mi treba strpljenja za ovo.

-"Ne tiče vas se."

Drsko odgovorim. Zašto njih zanima Lucia? Ne treba ih zanimati, niti će, ja ne dopuštam!

-"Da nije još jedna drolja?"

Čuvši ovo, bes je proključao u meni. Nasrnuo sam na Lorenza poput besnog risa, te ga udario pesnicom o vilicu. Niko neće vređati nju, niko! Nije se libio da mi uzvrati udarac. Baš taj korak je bila kap koja je prelila čašu. Oborio sam ga na pod, seo na njega i počeo divljački da ga udaram svuda po licu.

-"Da nikad nisi rekao tako nešto, jasno?! Budeš li se usudio, imaćeš posla samnom!"

Moj glas je odzvanjao spratom. Posle moje izjave, momci su shvatili da sam ozbiljan i odvojili me od Lorenza.

-"Čoveče šta ti je?!"

Upita me on dok pljuje krv. Kako ne shvata?! Stegnem pesnicu da kojim slučajem ne bih opet nasrnuo na njega.

-"Stvarno nije bilo potrebe za onim."

Kaže Emilio te odmah prebacim pogled na njega. Bože, zar stvarno ne shvataju da nije svaka osoba ženskog pola lakog morala?!

-"Da bilo je! Nju više nikad u usta da niste uzeli! Zar stvarno mislite da je svaka ženska osoba lakog morala?!"

-"Inače?"

Upita Miquel izazivačkim tonom. Oduvek je bio takav, traži problem i onde gde ga nema.

-"Neću se zaustaviti dok vas sve ne zgnječim."

Stegnem čeljust u nadi da ću obuzdati vatru koja ključa u meni.

-"Dosta više! Ovo nije dobro mesto, a ni vreme za svađu."

Razdere se Emilio i privuče svu pažnju.

-"Izvukao si se sad, ali sutra veče te očekujem na poznatom mestu."

Izusti Miquel gledajući negde sa strane.

-"Zašto bih došao?"

Upitam ga ravnim tonom. Zaista nemam nameru da činim bilo šta što on govori.

-"Ne bih da tvoja tajna izađe na videlo."

Njegove zelene oči sevnuše poput mačjih. Stegnem čeljust i prevalim preko usana da ću doći.

-"Dobro, vidimo se tamo u deset."

Osmehne se pobednički i zajedno sa onom dvojicom napusti zgradu. Udarim besno u zid i nervozno prođem prstima kroz kosu.

-"Proklet da je dan kad sam ih upoznao! Sada me imaju u zamci!"

Ne mogu da uđem ovakav unutra. Uzmem duboki udah i pogledam negde daleko. Moram da smislim nešto, inače ih se nikada neću otarasiti.