Misterija Madrida

6. deo

Lucia

Ustanem sa stolice i ostavim sajder da čami na stolu. Nisam ga ni okusila, sem onog malog gutljaja. Zatvorim vrata balkona i  okrenem se. Sve bi bilo sjajno da nisam ugledala Matasa, kome curi krv iz nosa. Štrecnem se i odem korak nazad, te tako udarim o vrata balkona.
Odmerim ga celog u nadi da nema više rana, ali nažalost i ruka mu je raskrvarena.

-"Šta se dogodilo?"

Približim mu se nesigurnim korakacima i pogledam ga pravo u oči.

-"Ništa bitno."

Okrene glavu u stranu, ne može da me pogleda u oči. Znači da mi ne govori istinu, krije nešto.

-"Nešto se dogodilo. Ne bi ti ruka i nos tek tako bili raskrvareni."

Ignoriše me i steže čeljust.

-"Pogledaj me u oči i reci mi šta se dogodilo."

Posluša me i pogleda me nevino. Njegove oči mi govore "izvini".

-"Pobio si se sa njima?"

Upitam ga razgledajući njegovo mlado lice.

-"Sa jednim od njih."

Odgovori mi, ali to nešto u glasu ne zvuči kako treba. Bes kuja iz njega. Šta se to dogodilo pa je toliko besan?

-"Razlog?"

Upitam ga u nadi da ću dobiti odgovor, kao i objašnjenje.

-"Nebitan."

Još jače steže vilicu. Njegova reakcija me ne ostavlja ravnodušnom.

-"Ne bih rekla. Previću ti ruku, pa ćemo onda razgovarati."

Odšetam do kupatila i iz ormarića izvučem kutiju prve pomoći.
Smestimo se na ugaonoj te mu očistim ruku, zatim namažem mast i za kraj je previjem.

-"Nos možeš sam da središ."

Izjavim dok skupljam nered sa stočića. Sredi nos te najzad započnem sa svojim pitanjima.

-"Rekao si da ćeš da ih izbegavaš, obećao si. Šta bi sa tim?"

Iako je situacija ovakva, nisam mogla da prikrijem ono što sam osećala. Razočarenje i saosećanje.

-"Nisam komunicirao sa njima, sve dok..."

Držao je levu, zdravu, ruku na potiljku. Nervozan je.

-"Sve dok šta?"

Upitam ga, zahtevajući nastavak započete priče.

-"Sve dok ih nisam ugledao po povratku sa trčanja. Nije bilo šanse da ih izbegnem. Primetili su me, ali se nisam zadržao dugo."

Nervoza je jasno bila prisutna u njegovom glasu.

-"Zašto su došli ovamo?"

Želim da dobijem odgovore, da bih uspela da sklopim sve deliće u jednu celinu.

-"Trebalo je da izađem sa njima, ali nisam i zato su došli ovde. Sledeći put im ne otvaraj, molim te."

Pogleda me  pažljivo u oči kao da me moli.

-"Čekaj malo, sledeći put?!"

To "sledeći put" me je izvelo iz takta, priznajem.

-"Obećao si da ćeš ih izbegavati! Nisi valjda zaboravio?"

Ovo može prerasti u svađu, čak i ako se dogodi, nije za bezveze. Ovo je bitna i ozbiljna tema.

-"Znam, nisam zaboravio. To sam rekao, ako se kojim slučajem nađu tu. Ne znači da će da dođu, ali ipak njih treba da izbegavaš."

Pored njegovog pogleda i načina govora, osećam se kao maleno dete, kome roditelji govore lekciju kako ne treba otvarati vrata strancima.

-"Reci mi njihova imena."

-"Onaj sa tamnom kosom i isto tako tamnim očima je Lorenzo, smeđokosi sa kestenjastim očima je Emilio, a crnokosi sa maslinastim očima je Miquel."

-"Čudan si mi. Šta se dešava?"

Počinjem da se brinem za njega. Šta ako je u opasnosti?

-"Ništa, samo brinem da ne sretneš negde onu trojicu."

Njegov glas je bio uverljiv, ali ipak ima to nešto, što mi ne da mira.

-"Ne brini oko toga. A sada oboje treba da odemo u krevet, kasno je, a ujutru oboje imamo obaveze. Laku noć."

Pređem rukom po njegovom ramenu te se uputim prema sobi.

-"Laku noć i tebi."

Uđem u sobu i uzmem sve potrebštine, te zajedno sa njima produžim u kupatilo.

Završim sa tuširanjem, navučem spavaćiću, pa se vratim nazad u sobu i legnem u krevet. Bio je ovo dug dan, jedva čekam da se završi. - sa tim mislima sam i utonula u san.