Misterija Madrida

Uvod

Buka je dopirala iz hodnika. Obmotala sam se ogrtačem, te tiho otvorila vrata i izašla iz stana. Istog trena sam ugledala smeđokosog momka sa plavim očima.

-"Šta si to uradio sebi? Opet si pio. Rekla sam da prestaneš! Alkohol ne donosi ništa dobro!"

Smejao se kao lud, dok se klatio levo-desno. Došetala sam do njega, stavila njegovu ruku oko svog ramena i krenula nazad u stan zajedno sa njim.

Blebetao je nešto, što nisam mogla da protumačim.

-"Aman, umukni! Odmah ideš pod hladan tuš."

-"Ja... sam... dobro."

Jedva da je mogao da sastavi razumnu rečenicu. Nije trebalo da ga pustim da ide sa društvom. Šta sam drugo mogla da očekujem od njega?

-"Nisi ti dobro, ni najmanje."

Ugurala sam ga pod tuš i odvrnula ledenu vodu. Odmah je počeo da se žali.

-"Ćuti, ovo će ti pomoći da se otrezniš."

Jaukao je dobrih petnaest minuta. Nakon petnaest minuta došao je sebi. Okretao je glavu levo-desno dok se držao za potiljak.

-"Smrznuću se! Donesi mi neki peškir!"

Povisio je ton što je mene nenormalno razbesnelo.

-"Treba da budeš zahvalan, budalo jedna! Zašto si opet pio?! Zašto?! Ne treba da te podsećam kako ćeš da završiš, ako ne prestaneš sa alkoholom?!"

Prevrnuo je očima i rekao nešto sebi u bradu. Kakvo nevaspitanje! Ali nije on kriv, nije imao ko da ga vaspita, nažalost... Grubo sam mu bacila peškir u lice.

-"Više te neću pustiti nigde, pa ti vidi kako ćeš se ponašati!"

Biće još gori, eto kakav će biti. Zamrzeće me i reći da mu nisam mamica da brinem o njemu.
Napustila sam kupatilo i otišla pravo u svoju sobu. Prekrstila sam ruke oko grudi, pogledala u mesečinu i umorno uzdahnula.
Stvarno ne znam da li radim ispravnu stvar? Vodim li dobru brigu o njemu? Naslonila sam laktove na kolena, te umorno oborila glavu u ruke.

Začulo se otvaranje vrata, ali nisam se obazirala, nastavila sam da posmatram mesečinu. Nekoliko trenutaka zatim, setila sam udubljenje pored sebe. Seo je do mene.

-"Izvini, stvarno sam glupan."

Okrenula sam se i susrela se sa njegovim plavim očima.

-"Nije trebalo da pijem toliko. Zaista sam preterao."

Slušala sam pažljivo svaku njegovu reč. Svaka reč je bila iskrena, mogla sam to osetiti.

-"Nemoj više da se družiš sa onim momcima. Loše stvari se dešavaju kada se spojiš sa njima."

Klimne glavom potvrdno dok me gleda u oči.

-"Potrudiću se, obećavam."

-"Takođe treba da odbaciš alkohol, ne donosi ništa dobro."

Možda sam dosadna sa ovim svojim nazovi lekcijama, ali ja mu želim samo najbolje.

-"Znam, ali nije tako lako."

-"Naravno da nije, ali biću uz tebe. Uvek sam uz tebe!"

-"Znam. Jedina si osoba, koja se brine za mene."

Osmehne slabašno te pogleda u pod. Toliko tuge se moglo videti u njegovom osmehu. Zaista mi ga je žao.

-"Ne pričaj tako!"

Slabašno ga udarim po ramenu pokušavajuću da ga bar malčice oraspoložim.

-"To je istina. Skoro cela familija me mrzi."

Slegne ravnodušno ramenima, iako mu nije svejedno.

-"Ja te ne mrzim. Brat si mi, a brata ne mogu da mrzim."

Lagano položim ruku na njegovo široko, razvijeno rame, te nastavim.

-"Mrzim samo tvoje navike. Naprimer to što piješ, to prezirem iz dna duše! Sve ću učiniti, samo da se okaneš tog prokletog alkohola!"

-"Samo zbog tebe ću se potruditi da se odviknem alkohola."

Neki iskra je zasijala u njegovim očima i učinila da se smešak nađe na mom licu.

-"Treba da odeš u krevet, kasno je."

-"Laku noć."

Otisne poljubac na mom obrazu, te krene prema vratima.

-"Laku noć i tebi."

Trenutak pre nego što je izašao, poželela sam mu laku noć.
Ubrzo sam i sama legla u krevet i u nekoliko minuta usnula.