Misterija Madrida

10. deo

Od kako sam naletela na onog malenog dečaka, ne mogu da se skoncentrišem ni na šta.

U glavi mi se vrti jedan te isti scenario. A pred očima mi je samo njegovo umiljato lice, njegov maleni nosić, rumeni obrazi, punije usnice i krupne kestenjaste okice.
Dođavola!
Šta mi se dešava?! Zašto mi je on tako poznat?! I zašto je kog đavola njegova majka onako odreagovala?!

Dobro, hajde da razumno pokušam da odgovorim na pitanja koja me muče. Da, to će sigurno da pomogne.
Malenog sam možda videla negde u prolazu te mi je zbog toga poznat. Da, to je to! Ali zašto bi crnokosa žena onako odreagovala? To je pitanje na koje ne mogu da dam nikakav odgovor. To je ono što me najviše muči.

-"Lucia!"

Začujem dozivanje mog glasa negde u daljini, dalekoj daljini.

-"Molim?"

Blago se trgnem osetivši nečiju ruku na sopstvenom ramenu.

-"Hej, opusti se."

Začujem dobro poznat muški glas. Totalno sam odlutala. Ne mogu da dozvolim da me vrtlog proguta.

-"Uh, to si samo ti Santiago."

Izdahnem od olakšanja držeći se za pult. Ali šta ako ne uspem da se oduprem? Šta onda činiti?

-"Naravno da sam ja, ko bi drugi bio?"

Skloni svoju ruku, a ja slegnem ramenima kao odgovor na njegovo pitanje.

-"Nego, baš si zamišljena danas. Je l' se dogodilo nešto?"

Pogledam ga i dođem odgovora. Reći ću mu šta se dogodilo. Ipak mi je dobar kolega, a pored toga je i moj dobar prijatelj.

-"Posle ručka sam se vraćala unutra i naletela sam na malenog dečaka, koji mi se učinio poznatim. Par trenutaka kasnije se pojavila njegova zabrinuta majka, zahvalila mi se i tada me pogledala po prvi put i njena reakcija je bila čudna."

Ispričam mu sve u kratkim crtama. Ne želim nikoga da opterećujem sa svojim problemima. Oni su moji, sama ću se boriti sa njima.

-"Kako je to reagovala?"

Upita me blago namrštenog lica.

-"Pa bila je zbunjena i uplašena, zatim je brzim korakom otišla držeći malog u naručju."

Objasnim mu baš kako je i tražio.

-"To jeste čudno, priznajem. Znači to te muči ceo današnji dan! Iskreno i sam bih razmišljao o tome da sam na tvom mestu."

Blago se osmehnem i klimnem glavom kao da prihvatam njegovu izjavu.

-"Pa ovaj dan je gotov."

Blago se namrštim. Okrenem se i pogledan na elegantan zidni sat. Stvarno je došao kraj radnog vremena. Toliko sam bila zadubljena, da nisam ni primetila.

-"Da, u pravu si."

Zajedno krenemo prema svlačionicama, te se rastanemo, on ode u mušku, a ja u žensku svlačionicu.

-"Hej."

Pozdravi ne Teresa dok izvlači svoje odelo iz ormarića, pazeći da joj nešto ne ispadne iz ruku.

-"Najzad je i ovaj radni dan gotov."

Približim se svom ormariću te i sama izvučem svoje odelo. Presvučem se u svoju laganu haljinicu i udobne sandale. Spakujem uniformu i odložim je u ormarić.

-"Krećemo?"

Upita me crnokosa devojka kestenjastih očiju. Klimnem glavom dajući joj odgovor.

Izađemo iz svlačionice i napustimo hotel. Nebo je bilo prošarano raznim tonovima plave. Od svetlih i nežnih, sve do tamnih, upečatljivih. Tonovi su se tako divno prelivali. Bili su u savršenoj harmoniji, prosto ne poverovati. Priroda i njena čuda ne prestaju da me iznenađuju. Pozdravimo se sa Santiagom te uđemo u Teresin auto i uputimo se prema mojoj lokaciji.