Misterija Madrida

2. deo

Matias

Navučem šorc i majcu kratkih
rukava te napustim sobu. Iz cipelarnika izvučem patike i obujem iste.

-"Odoh na trčanje!"

Povičem pre nego što izađem iz stana. Par sekundi pre nego što sam zatvorio vrata, začuo se glas moje sestre.

-"U redu. Pazi se!"

Prevrnem očima, no ipak maleni osmeh zaigra na mom licu. Toliko je brižna! Koliko god se ja pravio da me to nervira, zapravo mi prija. Ni rođena majka nije toliko brinula o meni. Možda je to razlog što mi njena briga godi. Sama pomisao na takozvane roditelje izaziva mržnju i gađenje u meni. Ti ljudi ne zaslužuju da se nazivaju roditeljima! Ubice!

Odmahnem glavom i oteram sve negativne misli iz svog uma. U kratkom vremenskom roku se spustim stepenicama te zaista počnem sa trčanjem.

. . .

Lagano usporim i iskoristim trenutak da vidim koliko sam prešao. Uvidevši broj na ekranu sata, zadovoljan osmeh mi se ocrtao na licu. Sasvim dovoljno za danas. Vratim se normalnoj brzini i uputim se putem prema svom domu.
Skrenem iza ugla u drugu ulicu, ali čim primetim svoje nazovi prijatelje, pokajem se svojim postupkom. Obećao sam da ću prestati da se viđam sa njima.
Ali nema šanse da pobegnem, nisam slabić. Dođavola! Samo sad, nakon ovoga ću ih zasigurno izbegavati. - ponavljao sam u sebi. Samouvereno nastavim da trčim kroz ulicu nadajući se da me ne primete.

-"Vidi, vidi, evo i našeg Matiasa!"

Prevrnem očima te stanem i nevoljno se pozdravim sa svom trojicom kao što bi inače učinio.

-"Nisi bio na treningu jutros."

Podseti me je Emilio. Samo sam držao neutralan izraz lica. Zaista nisam zainteresovan za ovaj dialog.

-"Držao ga mamurluk."

Doda Lorenzo i sva trojica prasnu u smeh, na šta samo prevrnem očima.

-"Nije mamurluk, nego umor. Koliko se sećam vi ste bili gori od mene. Pravo je čudo što se nalazite ovde."

Drsko odgovorim. Nek se naljute, nije me briga za njih i naše "prijateljstvo".  Ne znači mi ništa. Bezvredno je. Pre je i bilo zabavno i sve, sada je sve prešlo u neku vrstu navike.

-"Imam pametnija posla nego da stojim ovde."

Okrenem se i napustim ih. No, oni ne bi bili oni kada ne bi nešto dodali. Zanemarim njihove glasove i usredsredim se na trčanje.

-"Samo ti idi. Svejedno ćemo se videti kasnije na našem mestu!"

Najglasiji je bio Miquel. Pazi da ne dođem. Kad malo bolje razmislim ovo više nije ni druženje, nego obaveza. Lucia je imala pravo.

Otvorim vrata stana, izujem patike, pa ih odložim nazad u cipelarnik.

-"Daj idi istuširaj se, zaudaraš na znoj!"

Dobaci mi plavuša dok izlazi iz dnevnog boravka.

-"Nije fer da zadržim znoj samo za sebe. Treba da ga podelim sa tobom."

Krenem da joj se približavam, dok se ona sve više udaljavala.

-"Ne, ne i ne! Ne bi se valjda usudio!"

Pogleda me onim pretećim pogledom na šta se samo osmehnem.

-"To ti misliš."

Par koraka napravim i tako joj se približim. Nađe se u zamci, nema gde. Iskoristim priliku i zagrlim je što čvršće.

-"Ne, pusti me! Odvratno!"

Žalila se i okretala glavu na stranu, dok sam se ja smejao.

-"Volim i ja tebe."

Izgovorim razmišljajući da je pustim na slobodu.

-"Ko je rekao da te volim?"

Upita me ona dok se mršti. Odlučim i najzad je pustim.

-"Lično ti. Baš sinoć, sećaš se?"

Krene, ali ubrzo zastane, okrene se i upiti mi jedan kiseo osmeh te nastavi dalje.