Misterija Madrida

4. deo

Lucia

Začuje se zvono na vratima, ne čekajući ni minut, zaputim se prema istim.
Nisam ni stigla do vrata, a ova osoba je već pozvonila jedno deset puta! Zar toliko ne možeš da pričekaš?!
Frustrirano otvorim vrata i ostanem zatečena prizorom pred sobom. Tri momka, dva crnokosa i jedan smeđokosi. Poznati su mi odnekle, ali odakle? Razmišljaj Lucia! Pa da, to mora da su oni momci sa kojima se Matias druži! Da, to su oni!
Ne treba da budem srećna zbog te činjenice.

-"Ko ste i šta tražite ovde?"

Upitam ih drskim tonom. Grozni su, imala sam par prilika da ih sretnem, na moju nesreću ili možda sreću. Čini mi se da sam ih videla u dva navrata, ali i to mi je bilo dovoljno da zaključim kakvi su. Matiase, gde si ih kod đavola našao?

-"A ko si ti?"

Upita me smeđokosi dok me odmeravao celu, od glave do pete. Moram da priznam zasmetalo mi je to, i te kako mi je smetalo!

-"Zar ovde ne živi Matias?"

Crnokosi momak sa isto tako tamnim očima postavi pitanje. Šta oni uopšte traže ovde? Šta žele? Matiase, Matiase, moraćeš da mi odgovoriš na par pitanja nakon ovoga.

-"Kao prvo, ja sam pitala prva, imam prednost. Odgovorite vi meni prvo, pa ću ja vama."

Drskost je i dalje bila prisutna u mom glasu, možda i više nego što sam želela. Prosto nisam mogla da kontrolišem svoj glas. Osećala sam potrebu da budem opako drska prema ljudima pred sobom.

-"Tražimo Matiasa, to je jedino što treba da znaš."

Podrugljivo me pogledao, ovaj je najgori, drugi crnokosi momak, ali sa maslinastim očima. Kako može tako da mi odgovara?! Šta on misli da je?!

Krenem da mu odgovorim, ali čvrsta ruka na ramenu me zaustavi u tome.

-"Uđi ti unutra, ja ću da rešim ovo."

Okrenem se i pogledam ga ravno u oči. Gledala sam ga tako duži vremenski period, kao da smo vodili raspravu pogledima. Kasnije će morati da mi odgovori na više pitanja.
Nečuveno! Obećao mi je da će ih izbegavati! Nije valjda zaboravio? Stvarno si glupa Lucia, mislila si da možeš samo tako da ga odvučeš od svega! Razočana sam, a isto tako i besna. Ne znam samo da li osećam to sve prema sebi ili njemu.

Odšetam do kuhinje te otvorim frižider i izvučem sajder. Pijem samo kada sam u zaista dobrom raspoloženju, odnosno kada se održava neka proslava, ali trenutno ne mogu da se kontrolišem. Slatko bih udarila nešto ili nekog. Jedna flaša neće škodititi, ako uopšte uspem da je popijem, nivo alkohola je ionako nizak. Navrnem flašu i kiselkasta tečnost se sjuri niz moje grlo. Ako ništa, osvežavajuće je.

Produžim kroz dnevni boravak i izađem na balkon. Smestim se na na udobnoj stolici i odložim flašu na maleni stočić. Prijatno je ovde, napolju na svežem vazduhu. Sve je tiho i mirno, dopada mi se to. Ono što ulepšava sve ovo jeste božanstveno zvezdano nebo. Milioni malih svetlećih lampica i jedan, jedini mesec.

Sedela sam tako u miru i tišini, prosto sam uživala u svakom trenutku, zanemarivši na okolinu i sve što se događa oko mene. Bila je tu samo tišina, noćno nebo i ja.