Opasan - 1. Knjiga

Part 20

Vanja P.O.V.

Boze jos ni oci nisam otvorila, a telefon ne prestaje da zvoni. Jedva se pomerim tek toliko da se mogu da ga dohvatim rukom. Javljam se i zazalim cim mu cujem glas, govori nesto a meni se vrte jucerasnje scene po glavi, i mucnina navire. Skacem brzinom svetlosti i ulecem u kupatilo, naravno da sam sve zivo oborila. Kad sam napokon smogla snage da ustanem veza je vec bila prekinuta a ja bez imalo snage, skliznula sam na pod pored kreveta. Osecam svi mi misici drhte i ja ne mogu da ih kontrolisem. Kako se ovo dogodilo, pokusavam da disem, i vec osecam dobro poznati nalet panike. Ne, ne mogu sada imati napad panike, jer ne mogu sama da se izvucem iz njega. Ali vec me sustize i oko mene jer sve vec crno, boze umrecu ovde, sama, u tudjem gradu, i niko me nece pronaci. Odjednom kao da su me neke ogromne ruke zgrabile, to je to mora da umirem, izgleda li ovako smrt? Najednom, svetlost se probija i kao da dolazim do vazduha. Osecam vodu na usnama i pijem kao da drugo nista ne postoji. Odjednom svetlost se ublazava i pocinjem da razaznajem svoju terasu i zabrinute ljude oko mene. Hej, pa sta se dogodilo? A onda ga vidim, gleda me, i suze krecu same. Ne zelim te ovde, zudim da mu kazem, ali ne izgovaram nista, zatvaram oci i  osecam njegove usne na svojima. Ruke mi same polete oko dobro poznatih ramena i ja zajecam u sred poljupca.
-Nikad vise. Necu te povrediti nikada vise.-
Izgovara na glas i ja znam da mu verujem svaku rec ali ne znam da li sam u stanju da mu oprostim.
-Samo idi, molim te idi.-
-Ne mogu, ne mogu dalje od tebe.-
-Zar ne razumes, zar ne shvatas. Razbio si me, razbio si me na beskonacno mnogo delica, i ma koliko pokusavala ne mogu, ne umem da ih sastavim.-
-Ja cu te sastaviti, mi cemo, zajedno.-
-Ne mogu. Ne ako to znaci da cu razoriti tvoju porodicu.
-Neces.-
-Zasto ne shvatas, ne mogu to, ne mogu tebe, nas... Ni sada, ni nikada. Odlazi.-
Osetila sam kada je ustao. Cula sam mu korake dok je odlazio, kad je zastao, pa nastavio. Sve dok nije izasao iz mog stana. Zatim sam zajecala, znala sam da sam ga ovog puta oterala. Zaista oterala, zauvek.
Ustala sam polako i pogledala u Marka i Dejana. I zatim se suzdrzala da se Marku ne izbecim u onu njegovu zblanutu facu. Covek me gleda otvorenih usta, bukvalno.
-Idem da se sredim pa cu doci do firme.- Izgovaram a ni sama ne prepoznajem svoj glas.
-Ne, ne moras da radis danas.- Marko jedva promumla sebi u bradu.
-Ne moram, ali hocu. Potrebno mi je da radim, da sto pre zavrsim ovaj otkazni rok.-
Lagano sam se okrenula i usla u kupatilo. "Neces me oterati i iz ovog grada. Neces sigurno. Necu bezati od tvoje pojave celog zivota, ne dozvoljavam."

Marko je nestao u akciji, ne znam gde, kako ni kada. A nije me nesto narocito ni bilo briga. Dejan je sedeo i cekao... Ne mogu ga pogledati u oci.
-Hej...-
-Hej.-
Odgivara mi hladno, ravno bez ikakvih emocija.
-Ja...-
-Ne trudi se.- prekine me. -Ne zanima me. Iskreno vise me nista ne zanima. Znao sam da postoji neko, ali sam mislio, zapravo nisam mislio, da jesam ne bi mi bila ovako bliska.-
-Ne razumes.-
-Ne, ti ne razumes. Mislio sam da smo bar prijatelji ali ti ne umes cak ni to.-
-Vidi sve cu ti objasniti.-
-Kasno je sada, ja sam vec zavrsio.-
-Ne razumes, nisam mogla da pricam o tome o njemu, jos me boli, svako secanje, svaka pomisao na njega i onda, onda se desavaju oni napadi a ja samo se plasim.-
-Cega?! Cega se plasis jebote, to sam ja, ja sam ti prijatelj, neko ko je uvek tu i kad treba i kad ne treba a ti se plasis da govoris!-
Uzvikuje besno i zalupi vratima.
Trcim za njim, ne mogu dozvoliti da izgubim jos jednog prijatelja.
Izlecem iz zgrade i ugledam, dobro poznati zatamnjeni audi. Skrecem pogled i vidim Dejana kako ulazi u svoj automobil.
-Deki!-
Uzvikujem u trenutku kada Brance izlazi iz automobila.
-Ides sa mnom.-
-Ne, ne idem. Dejan me ceka.-
Kazem i ootrcim ka Dejanu.
-Dejo, molim te. Sve cu da objasnim, ne mogu i tebe da izgubim zbog njega, sve sam vev izgubila. Molim te.-
Hvatam ga za ruku gledajuci ga pravo u oci.
-Pa nadam se da si spremna da pricas i da uzmes slobodan dan, jer ja te na posao ne pustam.-
-Naravno. Moze samo mi dopusti da objasnim.-
-Dobro, idemo li na nase mesto?-
-Savrseno.-
Dejan mj prebaci ruku preko ramena i ja se naslonim na njega. Tek tada shvatim koliko me je zapravo gurao adrenalin i da sam gotovo bez snage. Ne osecam kako pomeram noge, svesna sam da hodam ali kao da to neko drugi cini za mene. Sve vise se oslanjam na Dejana u nadi da ce mi se snaga vratiti u telo.
-Iscrpljena si. Iako ne priznajes jesi.-
-Jesam.-
-Opa priznala si.-
-Priznacu ti sve samo da odemo odavde. On mi crpi snagu, on, posao, ovaj zivot. Sve mi je u Beogradu, samo sam ja ovde.-
-Zasto?-
-Zato sto sam pobegla od njega. Nisam mislila da ce me ikada pronaci.-
Osecam olaksanje, reci izlaze a pritisak se smanjuje. Bolje sam, bicu bolje. Ne mogu dozvoliti da me ponovo unisti, ni on niti bilo ko.
Moram da ojacam, ne smem vise da bezim.