Opasan - 1. Knjiga

Part 2

31. Avgust 2010.

Jedva sam otvorila oci. Prva nocna smena mi uvek tesko pada. Ne secam se zasto sam uopste pristala na trecu smenu.
Mozda da pobegnem iz stalne monotonije zajednickog zivota u koju sam nazalost upala. S'tom mislju otvararam oci i gledam u poznate plave zidove i shvatam da se vec smesim. Sve me je podsecalo na srecni period odrastanja i srednje skole. Dobro sam znala te zidove, predstavljali su dom.

-Malenaaa!-
-O pa ko se to probudio?-
-Jaaa.-
-Hoces kafu verovatno.-
-Naravno.-

Blesavo sam se smeskala, secajuci se nasih davnih dogodovstina. Kada smo redovno spavale jedna kod druge, kada sam se isto tako budila sa potpuno istim recenicama, kada su nam najvece probleme predstavljale skolske tracare i sitne male razlike oko kojih se nismo slagale. Kada smo bile jednostavno to sto jesmo, jedna sa drugom, nerazdvojne. Nedostajalo mi je to vreme da jedna drugu budimo kafom i slatkisima. Da se smejemo i isprobavamo nove recepte, iako smo se tek ucile kuvanju. Dok je jos sve bilo u redu, dok nismo osetile zivot u pravom smislu. Dok nas nisu izlozili svemu i dok nismo poceli shvatati sve, i uvidjati sve probleme koji su se do tad provlacili pokraj nas.
A tada vise nije nije bilo slatkog skolskog zivota, izvlacenja putem ucenja i zajednickog spavanja. Secam se kako smo se gurkale ispred ogledala i isprobavale sminku i odecu pre skole. Medjutim promenile smo se mi i fizicki, nismo ostarile ali smo se promelile, dobile smo tu neku dozu ozbiljnosti u drzanju i ocima, ali ona iskra radosti je polako nestajala. Reci smo jos uvek pokusavale da kontrolisemo. Poznavale smo se bolje nego pre, ali opet bile smo sve dalje i dalje. Razdvajalo nas je radno vreme, razlicite firme, odmori u razlicito vreme i veza, moja veza. Tako sam shvatila da bajka o zivotu sa momkom je upravo to, bajka.

-Hej, zamisljena hej. Pitala sam te nesto.-
-Da, da reci?-
-Otkud to da si svratila.-
-Da, pa Slobodan je otisao na neki poslovni put, a ja iz trece.-
-Aha pa da, to je logicno.-

Stajala je oslonjena o kuhinju. Sa soljom u rukama. Pustena gusta crna kosa padala joj je niz ramena i uokvirivala lice. Posmatrala sam je, kao da se nekako prolepsala ili je dugo nisam videla. Volela sam to sto je uvek tako opustena i hladnokrvna. Sa obe noge na zemlji, a opet pristupacna. Onako sicusna delovala je krhko, ali stav joj je bio borbeni, zastitnicki. Povlacila je tuniku na dole iako je imala farmerke ispod, tu naviku je dobila kad sam je prvi put uvukla u suknju. Razlikovale smo se u sitnicama, ja bih bila u oblacima ona duboko u zemlji, nekako smo zajedno bile u zlatnoj sredini.

- I kako je bilo prve noci na poslu?-
-Nije bilo lose.-
Nasmesila sam se uz ivicu solje, nadajuci se da nece primetiti. Mada sam bila svesna da ce mi svakako osetiti u glasu. Brzo se premestila za sto.
-Pricaj.-
-Nema sta da se prica.-
-Rekla sam pricaj.-
-Ma nije bilo lose. Mica, gazda me je upoznao sa nekim njegovim poznanicima. Na primer Dare i Bojanic su mu bas dobri prijatelji i vec znam kakvu kafu piju. Aca je onaj moj prijatelj i on tu svraca pa me je manje vise upoznao sa svima.-
-Aha, i koji je zanimljiv deo.-
-Nema zanimljivog dela.-
-Ne kezis se kao srednjoskolka uzalud, zato mi lepo kazi koji je zanimljiv deo.-
-Pa nista Bojanic pije dve kafe gorce.-
-Ma stvarno?-
- A i lep je. Ajde zurim da se spremam.-
-On ti se ozbiljno svideo?-
-Ne, samo kao da me je zapalio. Ne znam kako drugacije da objasnim.-
-Nisi normalna. Zaljubila si se opet.-
-Nisam. Odoh da se tusiram.-
Pod vodom sam napokon na miru razmisljala. Nisam osecala zaljubljenost ili neku vrtoglavicu i ushicenje. Zapravo samo mi je vilica pala od njegovog izgleda. I mozda me je malko zapeckala koza od njegove blizine. Ali te oci su bile crne, kao najcrnja noc, i gorele su poput najjace vatre. Usne tanke, razvucene u polu osmeh. Cvrsta vilica sa pravilnim oblikom. Siroka, prava muska ramena, razvijene ruke sa krupnim sakama. Secam se kako je usao lezerno i opusteno, svojom figurom je zasenio sve ostale. Odmah sam uocila da je lepo gradjen, uz njegovu visinu svi oni misici su se naprosto uklopili. Obucen lepo sa stilom, ispod teget dzempera bila je svetla kosulja, tamne pantalone, cipele, crni zimski mantil, prosto nije pripadao tu. Od tog trenutka kad sam ga ugledala zamisljala sam samo njegove poljupce i ruke koje me polako miluju klizeci niz moje telo. Iz misli me trgnu lupanje na vratima i Sanjino iznervirano prigovaranje.

-Hajde pozuri ako zelis da stignes na vreme.-
-Naravno, naravno.-

Uzdahnem i pocnem da se brisem. Od moje mastarije i onako nema nista. Uostalom sinoc me nije ni pogledao. Celu noc je samo pio, do nekog vremena je bio sasvim u redu, medjutim odjedanput je poceo da pije. Iznenadio je i svoje drustvo koliko sam primetila, a onda je jednostavno nestao. Svi su bili prilicno zabrinuti koliko sam primetila. Htela sam pricati sa njim, pa sam odustala. Jer sta bih mu i rekla, a da ne zvucim glupo, ipak ja tu radim kao konobarica.
Nanosim malo jacu senku na oci i naglasavam ih, na usne nezno crveni karmin sa sjajem. A za koga se uopste i sredjujem? Ni sama ne znam. Hajde da kazemo da sam zensko i da mi je u krvi. Pijem Sanjinu kafu po drugi put, i nadam se da cu se dovoljno razbuditi. Vec sam spakovana i sredjena jos samo da krenemo.
-Pratices me?-
-Pa necu bas do posla ali do polovine puta hocu.-
-Vise ti i ne trazim draga. Uzivacu u muzici ostatak puta.-
-I verovatno se nikad necemo resiti te navike.-
-Ja i ne zelim.-
-Pa ni ja.-
-Ali nekad cemo morati potpuno da odrastemo, zar ne?-
-Bas to.-

Ostatak puta smo provele u smehu i usputnom cavrljanju. Nisam ni shvatila koliko sam nervozna sve dok nisam ostala sama u lokalu. Dok je gazda bio tu, bilo je mnogo lakse. Nervozu sam naravno ispoljavala kroz osmeh i rad. Toliko sam se vrtela po lokalu, a cak ni ja nisam znala zasto. Nigde nikog nije bilo. A onda je usao, njegova pojava je ispunila vazduh, toliko da uopste nusam bila sigurna da li disem. Samo sam stajala i posmatrala ga. On je prilazio sanku, gledajuci pravo u mene. Na brzinu sam odlucila za poslovni scenario.

-Dobro vece, izvolite?-
-Dve kafe.-
-Da, naravno.-

Razgovor je zamro odmah na pocetku. A moja nada da ostavljam samouveren, profesionalni utisak pala je u vodu. Nakon sto je izasao nestalo je i vreline iz vazduha. Kao da je sve usisao za sobom na isti nacin na koji je i doneo. A ja sam mogla samo da se nadam da cu se s'vremenom privici na njegovo prisustvo...