Opasan - 1. Knjiga

Part 5

05. Januar 2003

Lezao sam, Ana je bila pored mene. Nesvesna mog zivota, mojih gresaka. Znala je ko sam, cime se bavim, nije to mogla da promeni ali nije znala neke detalje koje nikome nisam ispricao. Oziljci su prosli, ali mesta na kojima su bili i dalje bole i dalje su uzarena i peku do suza. Nikome to ne bih priznao, jer to nije fizicki bol. Ustao sam i otisao u deciju sobu. Naslonio sam se na vrata i posmatrao ih kako mirno spavaju. Ne mogu da verujem da je vec proslo sest godina od Marijinog rodjenja. Usao sam i pokrio je, zatim sam pokrio i Marka koji se podjednako vrteo i otkrivao nocu iako je bio mladji od nje.
Izasao sam iz njihove sobe i otisao pod tus. Opet sam sanjao taj san. Nije to bio seksualan san, iako je bilo seksa. To je, ne znam sta je.
Vrela voda mi je tekla niz ledja.
Nikada nista nisam imao i kada sam poceo da imam nisam imao nameru da stedim. Nikad vise. Voleo sam da se tusiram vrelom vodom, da jedem kada sam gladan. Sklopio sam oci i ponavljao san iznova i iznova u pokusaju da saznam njegovo znacenje. Godinama je sanjam. Mala boginja bez lica. Uspevam da vidim siluetu njenog tela. Njenu kosu svuda oko nje, dok je ja pokusavam dotaci. Sinoc sam sanjao kako plese oko mene, sela mi je u krilo i kunem se da sam tad shvatio da je boginja, onakvo nesto nisam osetio u svom zivotu. Kada sam uzdahnuo od zelje i naboja u sebi, pocela je da usisava vazduh iz mene. Gusio sam se, a nisam mogao izustiti ni rec, tada sam se probudio.
Nisam ni primetio da je nestalo tople vode, i da mi se koza najezila. Brzo sam se obrisao i obukao. Pogledao sam po fijokama u potrazi za  tompusima, nije ih bilo. Pogledao sam u sat 3:15, znaci da cu morati da vozim dok ne nadjem neku otvorenu trafiku. Hvala bogu pa znam ovaj grad kao svoj dzep. Seo sam i za manje od deset minuta sam imao tompuse u rukama, kostali su me pravo malo bogatstvo, ali nisam zalio. To je svakako bolje od cigareta koje sam davno odlucio da ne koristim.
Zapalio sam i pusio razmisljajuci da li da se vozim dalje ili samo da presedim na parkingu. Odlucio sam da se provozam po gradu kako bih ubio vreme jer ionako vise ne bih mogao da zaspim.
Osecao sam se poput nekog turiste koji razgleda Beograd doduse nocu. Vozio sam iza Kalemegadana kada sam video dva klinca kako se tuku. Naravno da sam odmah stao i uleteo izmedju njih.
Odgurnuo sam ih jednog od drugog, samo su se pogledali i razisli. Nista mi nije bilo jasno, imao sam los osecaj ali nisam shvatao sta se dogadja.

-Pa prijatelju stari rekao bih da te je dobro videti.-

Stisnuo sam zube, znao sam taj glas. I nije mi bilo drago da ga cujem.
-Secas li me se?-

Secao sam se ali sam se svojski trudio da zaboravim. Ovo ce biti gadno. Okretao sam se ne bih li ga ugledao ali mi nije uspevalo.

-Nedostajao sam ti druze ha?-

Izronio je iz mraka. Ovo je cak i bilo gore od moje najgore nocne more. Polako sam uspeo da stisnem telefon na brzo biranje.

-Iskreno i nisi bas. Sta te dovodi u Beograd?-
-Oh, zar ne znas?-
-Ne, ne znam.-
-Nas zajednicki prijatelj Goran. Znas li gde ga mogu pronaci?-
-Ne bih znao.-

Ispravio sam se pokusavajuci da prikrijem strah koji osecam. Odavno nisam bio uplasen, ali od ovog coveka me hvata jeza po malo. Nisam ni primetio da je izvukao pistolj, mada nisam ni znao da ga ima. Podigao ga je ka meni.
-Mozda ce ovo da te podseti?-
-Plasim se da se i dalje ne secam.-

Cuo sam pucanj, ali nisam osetio bol. Nisam osetio kako padam a nisam se nicega ni secao. Ugledao sam njenu kosu. Kosu devojke iz snova. Osetio sam njen osmeh. Uhvatila me za ruke i kunem se nista mi vise nije trebalo. Drzao sam se za nju kao da mi zivot zavisi od toga. Setio sam se kako je u prethodnom snu usisala vazduh iz mene.
-Zelis li me mrtvog?-
Silueta se zanjihala.
-Jesi li ti moj andjeo? Sta si, ko si?-
Njen smeh je zazvonio oko mene. Nisam mogao da joj razaznam lik ali stajala je ispred mene i ovog puta sam osetio kako je udahnula vazduh u moja pluca. Osetio sam da su nam se usne dodirnule, nista nisam mogao uporediti sa tim osecajem.

Otvorio sam oci, zmirkao sam razaznajuci belinu svud oko sebe. U sred beline stajao je Goran.
-Ziv sam.-
-Jesi.-
-Sta se desilo?-
-Ranjen si u nogu.-
-A sta je sa...-
-Za njega su se pobrinuli moji ljudi.-
-Ana?-
-Ana zna. Sve je u redu.-
-Dobro.-
Okrenuo sam se gledajuci kroz prozor, pokusavao sam da uzivam u suncu.
-Brance.-
-Molim?-
Okrenuo sam se ka njemu, ali on je stajao uz prozor i palio cigaretu.
-Mrmljao si nesto o nekoj zenskoj. I svilenoj kosi, svilenoj kozi.-
-Da , pa...-
-Pa nista. Ako nisi srecan sa Anom...-
-Sta onda?-
-Onda bolje prekinite.-
-Dobro.-
-Dobro.-
Istrpeo sam i Anu posle. Nije plakala, odavno je naucila da ne place za mnom. Nije plakala ali nije ni odavala neku emociju. Bila je mrtva hladna. Preletela me je pogledom sasvim mirno kao da smo stranci. Razgovor nam se svodio na potrebe pa samim tim i nismo imali o cemu razgovarati. Pogledao sam je, bila je visoka i zgodna. Sa dugom crnom kosom i krupnim crnim ocima. Lice joj je oduvek bilo ozbiljno cak i dok je bila devojka nije imala taj mladalacki sjaj u sebi. Najvise sam voleo njene oci, zato sto su bile krupne za razliku od mojih. Krupne, ali ostre. Nista nisu prastale. Nisam strahovao od njene reakcije ali nisam je ni cekao bas miran.
Uputila mi je uctiv osmeh, dok je izlazila iz sobe.
-Ozdravi brzo.-
Bilo je sve sto je izgovorila. Sa njenim odlaskom sam odahnuo. Napokon sam mogao da razmisljam u miru i tisini.