Opasan - 1. Knjiga

Part 16

03. Mart 2011.

Brance P.O.V.

Sedim na sastanku i cekam da se zavrsi, prsti mi nervozno dobuju o koleno. Misli mi lete ka njoj, nije u Beogradu to sam uspeo da saznam i nece se vracati, jos uvek je u Srbiji ali gde? Nigde nema neke blize rodbine, kod koje bi mogla biti. Ne znam ni odakle da krenem da je trazim. I ovaj razvod iako je sporazumni vec se poprilicno otegao, vec sam poceo da gubim strpljenje, mislio sam da ce se to mnogo brze i lakse desiti.
-Jel tako Branislave?-
Trgnem se iz misli, i klimam glavom kao da znam o cemu se radi. Moj Tast drzi 30 posto moje kompanije, da ne spominjem cinjenicu da bez njega ne bih ni imao pocetni kapital za ovu kompaniju. Zavrsava sastanak i ja vec ustajem da krenem, vise ne mogu da izdrzim u zatvorenom prostoru.
-Branislave, znacilo bi mi kada bi ostao na jos par minuta.-
Izgovara smireno. Vec sam na vratima i psujem u sebi.
-Naravno.-
I dok propustam radnike da izadju, on mi daje znak da izadjemo na terasu. Bogu hvala, inace mislim da bih se ugusio unutra.
-Branislave, imas li neke probleme za koje trebam da znam?-
Upitao je oprezno. Paleci cigaretu, zahvalno uzimam jednu iz ponudjene kutije i uvlacim prvi dim duboko u pluca. Poznato peckanje me ispuni i ja polako ispustam dim kroz nos.
-Nemam Gorane nikakvih problema.-
-Ne bi mi bilo prvi put da te vadim iz govana.-
-Znam.-
-Znas da ovo sa Anom nista ne menja, vec sam ti nudio da okoncas taj brak.-
-Svestan sam toga, nisam zbog toga dekoncentrisan. Sabracu se i izvini.-
Gasim cigaretu o zid i ulazim nazad u kancelariju.
-Ako si takav zbog te svoje devojke, mozes iskoristiti moje resurse da je nadjes, ali prvo resi probleme u Nisu i Novom Sadu.-
-Hocu, hvala.-
Izgovaram i zaista jesam zahvalan. Pitam se zasto se nisam odmah setio Gorana, ne bi mu bilo prvi put da mi pomaze, a ni meni ne bi bilo prvi put da mu trazim.
Uostalom da me on nije izvukao onaj prvi put ko zna gde bih zavrsio i kako. Vilica mi se jos uvek stezala na to secanje. Sedam u auto i palim jos jednu, ko zna koju po redu cigaretu. I dok udisem okrecem brojeve svojih saradnika, mislim da je vreme da otkrijem sta se desava u Nisu i Novom Sadu, ovih dana bas i nisam bio skoncentrisan na posao, da nije Gorana verovatno bih sasvim propao i finansijski, dobro ne bas sasvim.
Okrecem joj broj iako znam da se nece javiti jer joj broj ocigledno nije u funkciji. Da li ga je zbog mene promenila? Kako je? Zovem Anu, imam jos neke sitnice da dogovorim sa njom, sto se mene tice sve cemo sami resiti bez suda.
-Molim?-
-Ja sam. Da li hoces da se nadjemo?-
-Moze gde i kada?-
-Sada. Cekam te ispred firme.-
-Vazi silazim za par minuta.-
Tacna je kao i uvek. Nikada je nisam cekao, uvek pedantna i tacna u minut. Previse kruta, a ja previse divalj za nju. Jednom prilikom sam negde procitao da divljeg konja ne mozes ukrotiti, jedino ako si dovoljno divalj kao on, moze ti dopustiti da ga jases. Nisam siguran da je to istina ali mi se svidja kako zvuci. Lici mi na mene samog.
Stigao sam do nekog, polu prefinjenog restorana, dovoljno uglednog da Ana  pristane da sedi u njemu.
-O cemu zelis da razgovaras?-
-O razvodu.-
-Vec smo se sve dogovorili.-
-Zelim da uzmes deo firme.-
-Ja ne zelim. Imam svoju firmu i sasvim lepo zaradjujem od nje. Dodatne obaveze ne zelim a ako mi ikada zatreba dodatni novac, necu se ustrucavati da ti ga trazim.-
-Znas li koliko si drugacija od drugih zena?-
-Znam, ali tebi to nije bilo dovoljno.-
-Zao mi je zbog toga.-
-Nadam se da ona vredi.-
-Ona je jos dete, bar po godinama.-
-Jesi li je pronasao?-
-Jos nisam.-
-Nadam se da hoces. Promenila te je, mozda ti to ne vidis ali jeste.-
-Znam. I hvala ti.-
-Za sta?-
-Za to sto si rekla Goranu umesto mene.-
Nasmesila se, a ja sam je pomazio po obrazu. Naslonila je glavu na moju saku kao i milion puta pre toga. Nikada je nisam voleo kao zenu, ali mi je uvek bila prijatelj. Nije mi nikad drzala lekcije ili se bunila za bilo sta. Uvek mi se sklanjala sa puta i pustala da radim sta mi je volja, cak i sada posle toliko godina.
-Ukrao sam ti mladost i pola zivota, nikad sebi to necu oprostiti.-
-Nisi ti meni unistio nista, znala sam u sta se upustam kada sam pocela sa tobom i prihvatila sam te takvog. Krivica je samo moja.-
-Ali nisi znala da ce ovako biti.-
-Necemo vise voditi uzaludne razgovore Branislave.-
-Dobro.-
-Hajdemo, pauza mi je gotova.-

Ustajemo i zagrlim je dok idemo ka vratima. Verovatno izgledamo kao najsrecniji ljudi ikad. Ja nasmejan jer je toliko drugacija od drugih pa je sa njom sve sto puta lakse a ona zato sto ce se sve napokon zavrsiti. I na kraju ove nase price sve ce biti drugacije.
Ostavljam je ispred firme i vozim istim ulicama kojima sam se vozio onda sa njom, dok je sve jos bilo u redu. Cista ironija je da sa njom nisam bio slobodan a osecao sam se nikad slobodnijim, a sada kada cu napokon zaista biti slobodan nje nema kraj mene.
Hocu li je pronaci?
Ne znam cemu sve ovo ako je ne pronadjem ili ako je pronadjem a sve bude uzaludno, da li vec ima nekoga?
Hiljade pitanja mi se mota po glavi dok parkiram ispred njene zgrade i gledam u njene prozore. Neko je vec iznajmio njen stan. Neka gorcina me obuzima. Vise nisam siguran da ce nasa prica imati srecan kraj.

Da li vam se dopalo? Ostavite vote i kom 😉