Opasan - 1. Knjiga

Part 7

03. Novembar 2010.

Boze bio sam nervozan poput srednjoskolca pred prvi izlazak. Kuci nisam isao ima mesec dana sigurno. Zivot mi se svodi na posao, njene poruke, kucu, njene poruke, vece i trenutak kad cu je videti. Pa sve iz pocetka. Kada mi je dala broj nisam mogao da verujem. Priznajem, gori sam od tinejdzera, zvao sam je nakon desetak minuta, nisam mogao da verujem da je to njen broj, njen glas. Nisam joj rekao skoro nista o sebi, a zeleo sam joj reci sve o sebi. Iz pocetka sam je samo zvao na pice ali ona je uporno odbijala, nudio sam joj prevoz do kuce medjutim uputila mi je toliko panican pogled da sam uspeo samo da se izvinim i objasnjavam celo vece kako nemam lose namere.
A kada je napokon pristala da izadjemo bio sam potpuno zblanut prvo sam iznova ulazio u poruku da se uverim da je stvarna, zatim sam poceo da skacem po kancelariji kao neki klinac.
Ne razumem je, ponekad je zabavna, saljiva a zatim sasvim ozbiljna.
Noktom mi je kuckala po staklu i smesila se.
-Gospodine moze li prevoz?-
-Naravno gospodjice, a kuda bi ste isli?-
-Kuda nas put odnese.-  izgovorila je odmahujuci rukom.
-Oh pa to mogu da ispunim.-
Izasao sam kako bih joj otvorio vrata, iako nemam taj obicaj, i ostao potpuno bez teksta. Nosila je jednostavnu crvenu haljinicu uz telo koja je jedva dosezala do kolena a ipak je na njoj delovala elegantno. Povukla je krajeve haljine na dole, postidjena mojim pogledom.
-Ovaj gde si zelela da idemo?-
Rekao sam gutajuci pljuvacku, sva opustenost je isparila iz mene u sekundi. Tenzija nabijena seksualnim nagonom se mogla opipati izmedju nas.
-Mozemo u Mek.-
-U koji?-
-Novi Beograd.-
-Ok.-
Nagazio sam gas, kao da mi zivot od toga zavisi. Krisom sam je pogledao, vecina devojaka je na brzinu reagovalo histerisanjem i vristanjem. Ali ona, covece samo se nagla da pojaca muziku i pocela da pevusi u ritmu. Samo tako se prepustila adrenalinu i muzici imao sam utisak da ce svakog trena ustati da plese.
-Ne plasis se brze voznje.-
-Ne, to me opusta.-
-Imas li vozacku?-
-Da, ali nemam auto.-
-Zasto?-
-Eto, nemam.-
-Ti, podsecas me na mene. Na ono sto sam bio?-
-Bio spada u dobro ili lose?-
-Kako se uzme.-
-Okeej.-
Nikada mi nebi palo na pamet da ona ide u Mek, jos manje da se tamo hrani. Delovala mi je kao da vodi racuna o ishrani, mislio sam da je jedna od onih sto zive na musliju i salati.
-Jedes kao zivotinja.-
-Jel to kompliment?-
-To je cinjenica.-
-Volim brzu hranu, volim dobru hranu, a volim i da kuvam.-
-Cudna kombinacija.-
-Da pa cudna sam.-
-Nikad ne bih pomislio da kuvas ili da volis da jedes.-
-Da, pa ne volim da budem gladna.-
-A ipak, mrsava si.-
-Veruj mi obozavam teretanu.-
-Cekaj, zar ti nisi pusac?-
-Da, to me ne sprecava da vezbam.-
-Moras prestati sa tim.-
-Sa cim?-
-Sa tim da me neprestano odusevljavas.-
Smejala se na sav glas, spontano, opusteno bez ustezanja, bez lazne stidljivosti. Cinila je da zaboravljam probleme i da mislim samo na ovaj trenutak koji se desava sada.
Nesto iz mene je htelo da vristi da joj sve kaze, a drugi deo se plasio da ce ona biti ta koja ce vristeci pobeci. Nikad se nisam obazirao na sitnice, ali kad je uvukla saku u moju bio sam spreman da umrem bez razmisljanja. Ubedjujem sebe da sam ozbiljan odrastao covek koji treba da se ponasa u skladu sa godinama ali mi nikako ne uspeva.
Lagano joj sklanjam pramen kose sa lica, motajuci neznu svilu oko prstiju.
-Ti si andjeo.-
-Ne ja nisam ni blizu.-
-Zasto pokusavas da budes tamna kada si najsvetlija osoba koju poznajem.-
-Boze, ne preuvelicavaj.-
Nasmejala se udarivsi sakom o moje grudi. A zatim se okrenula i odsetala kao da se nista nije dogodilo. Najezio sam se od njenog dodira, nisam se pomerao, nisam disao. Iz pocetka su me njeni dodiri uznemiravali i paralisali a sada su samo slali jak elektricitet kroz moje telo, toliko jak da sam osecao treperenje u stomaku. Ja covek u kasnim tridesetim i zvanicno sam pao na ovu klinku.
-Hajde dodji, sto si stao?-
-Seceru upravo sam shvatio da si me potpuno zacarala.-
Mumlao sam kroz zube, prilazeci joj.
-Ne lupetaj.-
Prokomentarisala je opusteno kao da sam rekao najobicniju glupost. Iako mi je trebala veca hrabrost za tu recenicu nego za izlazak na ratiste. Mada ni ja njoj ne bih poverovao da mi je to rekla, valjda je takvo vreme pa mozemo pre verovati u lazi nego u cistu istinu.
-Pocinje kisa, hoces da te vozim kuci?-
-Ne, samo do Vuka.-
Rekla je ulazeci u auto. Gledala je namrsteno ispred sebe. Opet se udaljavala od mene, ali ovog puta sam resio da je osujetim u toj nameri. Odavno ĺjudima ne dozvoljavam da se igraju sa mnom tako da necu ni njoj.
-Sta ne valja sa tobom?- rekao sam ozbiljnim tonom. Drzao sam pogled pravo ispred sebe, bas kao i ona.
-Ne razumem.-
-Pametna si, vredna, lepa. Prosto se ne uklapa, moras imati neku manu?-
-A koja je tvoja mana?- uzvratila je pitanje.
-Prvi sam pitao.-
-Stani da izadjem.-
-Ne pada mi na pamet.-
-Onda iskacem a ti me nosi na dusi!-
Viknula je hvatajuci se za vrata.
-Stacu!-
Besno sam zgazio na kocnicu ignorisuci njen vrisak.
-Izlazi luda zenska glavo!-
Bez reci je zalupila vratima. A ja sam nagazio gas. Iza prvog ugla sam vec besno udarao u volan.
Zvonilo mi je i u usima, i u grudima, i u srcu. Na displeju mobilnog je treperelo njeno ime. Resio sam da ignorisem, ovo nece lako israviti, ako se ja pitam.
Odustala je posle petog poziva, vozio sam kroz grad vise mehanicki kada sam se napokon parkirao shvatio sam da sam ispred Darkove zgrade. Spremao sam se da ga pozovem ali u trenutku kada sam otkljucao ekran stigla je poruka. A ja sam zurio u nju kao da nista drugo ni ne postoji. Nisam mogao da shvatim sta je u toj njenoj glavi. Ona je ta koja je drzala otvorene karte, ja sam taj koji ima tajne, a ipak nisam je mogao razumeti.
*Ja nisam normalna, koji je tvoj izgovor?*