Opasan - 1. Knjiga

Part 21

Brance P.O.V

Zelim nekoga da ubijem.
Zelim nekoga da ubijem.
Zelim nekoga da ubijem i sahranim.
Reci mi se neprestano vrte glavom, i vec dva sata udaram u jebeni bokserski dzak. Dok je ona na kafi sa onjm ficfiricem. Pratio sam jh do kafica a zatim usao u najblizu teretanu i poceo da iskaljujem bes na dzaku. Neprestano mi se vrte slike, ona kako bespomocno se gusi, ona u njegovom zagrljaju, njen pogled pun tuge i besa. Udahnem i naslanjam glavu na dzak.
-Gospodine mislim da vam treba predah.- kaze mi radnik iz teretane.
-NE ZNAS TI STA MI JEBENO TREBA!-
Zaurlam na neduznog radnika teretane i vidim ljude kako upiru pogled u mene. Majca na meni je vec skroz mokra i sto posto sam siguran da u meni vise nema ni grama snage. Vec smisljam izvinjenje u glavi kad kni ulaze u teretanu. Zabezeknuto zurim u taj prizor. Smesi se. ONA. Ona se njemu smesi. Primeti me i gleda ravno kroz mene. Osecam se kao da ne postojim, kao da sam duh kog cak ne moze ni da vidi. Odlaze na trake za trcanje i krecu zajedno da treniraju. Ne cujem njihov razgovor ali vidim da se smeju. U trenutku mi proradi adrenalin i osecam navalu snage. Pocinjem da udaram, unosim sav bol, tugu i bes u udarce.
Mora mi biti bolje, mora. Mozda zbog adrenalina imam snage ali moje telo se apsolutno istrosilo. Osecam blagu vrtoglavicu i prestajem. Onako zadihan odlazim u kupatilo teretane, tusiram se i cekam da mi se telo polako oporavi. Pokuaavam da kontrolisano disem, i razbistrim misli. Ali sa navalom vode iz tusa navire mi i gomila razlicitih misli u glavi. Ne razumem kako ne mogu da je izbacim iz glave. Ne mogu ni da se usresredim na plan da je vratim. Jos nikakvu strategiju nisam razvio jer ne razmisljam trezveno kad je ona u pitanju. Boze ta ce me kostati zivota. Kako nju da nateram da se seti zasto me voli, kada sebe samog ne mogu naterati da prestanem da razmisljam o njoj. Osecam kako mi misici podrhtavaju, za danas je dosta. Moram da dozvolim telu da se oporavi i moram da razbistrim misli. Gasim vodu i obavijam peskirom oko struka, drugim brisem gornji deo tela dok otvaram vrata tus kabine. I ugledam je ispred, nisam siguran da li je halucinacija ili ne. Ali osecam trenje izmedju peskira i kose, prosto je nemoguce da haluciniram. Tisina je tako teska da je mogu rukama opipati, a ona je uperila svoje krupne oci u mene. Usne su joj blede, a pogled joj je zamagljen a usne rastavljene, uvek sam takav pogled zamisljao kao pogled uplasene srne.
-Jesi li dobro?-
-Jesam.-
Na moj odgovor proguta knedlu i okrene se.
-Zanimljivo je...-
-Sta to?-
-Zanimljivo je to, da ste bili pereslabi da dodjete na posao gospodjice, ali ste dovoljno snazni da dodjete u teretanu. Sledeci put kada lazete,potrudite se da vas poslodavac ne otkrije. Jer takva dela nose svoje posledice.-
Izgovaram hladno i odlazim u svlacionicu. Ponosan sam na sebe sada, da mogu sam bih sebi stegao ruku.
-Sta uopste mozes da mi uradis da mi das otkaz samo napred, ja to i zelim!-
Zacujem kako mi govori iza ledja, i nasmejem se sebi u bradu.
-Gospodjice, ja sam vam sef, a ovo je muska svlacionica.-
-Cekaj samo ces se tako ponasati kao da me ne poznajes, stvarno? Mislila sam da mozes bolje od toga.-
-A ja sam mislio da nikad vise ne zelite da me vidite ali ipak stojite ispred mene u muskoj svlacionici i trudite se da odrzite komunikaciju.-
Izgovaram i namerno povucem kraj peskira kako bi pao na pod, okrenem se ka njoj i vidim joj crvenilo na obrazima. Napravim korak ka njoj. Ni sam ne znam sta ocekujem. Okrece se i otrci iz svlacionice. Znaci ovo je resenje. Nervira je kad se pravim da je ne poznajem. Sad samo treba da smislim kako da za dve nedelje uspem da je nerviram i ujedno podsetim na to zasto me voli. Sto ce zapravo ici teze jer ni sam nisam vise siguran, zasto me je i dalje volela. Znam samo da je zelim natrag.
Zelim da je podsetim na nas. Na njene zelje, da zivi sa mnom da budemo srecni. Vadim telefon i u trenutku ne razboritog razmisljanja otkucam joj poruku istu kao sto je ona meni na pocetku jednkm poslala.
Ja nisam normalan, koji je tvoj izgovor?
Ni jednu jedinu njenu poruku nisam obrisao, cak sam ih iz pocetka svako vece citao muceci samog sebe secanjima. Sve bih dao da joj sada vidim izraz lica. Izlazim iz teretane i svetlost dana me zaslepi, zaboravio sam da je tek podne. Krecem polako pesaka do stana, odavno nisam bio ovde, zelim da prodhem i vidim ovaj grad.
Secam se kad sam je drzao u narucju jedno jutro kako mi je pricala sva ushicena o Novom Sadu o tome kako zeli da ima veliki stan sa pogledom na tvrdjavu kako hoce stakleni zid i bele zavese, da zeli iz spavace sobe pravo na terasu i da se ne bi bunila cak ni kad bi to kuca bila. Mazio sam je po golim ramenima i slusao njene jednostavne detinje snove koje sam mogao da ispunim ili unistim. Jer ona je zelela brak, decu i porodicu, a ja sam sve to vec prosao i zeleo sam samo nju. Mogao sam joj tada sve reci, objasniti, mozda bi me i razumela. Ni sam ne znam zasto nisam. Mozda sam se plasio da ne dodje do reakcije do koje je naposletku doslo, mozda sam se plasio da cu je izgubiti, ne znam. Toliko sam se zaneo svojim mislim da nisam ni primetio da je dan prosao i vece se spustilo. Nisam ni primetio da sam dosao do setalista. Pogledao sam sve te zaljubljene parove kako setaju zagrljeni, i cini mi se da nikad to necu ponovo sa njom doziveti. Naslanjam se na ogradu i palim cigaretu. Danas sam cak i to zaboravio.
-Mogu li ja da dobijem jednu?-
Trgnem se na zvuk njenog glasa. Gledam je i ne mogu nista sa izgovorim samo joj pruzim paklu i zapalim cigaretu. Naslanja se pored mene.
-Nikad ti necu oprostiti, u redu? Slomio si me, unistio si me, toliko da me i dalje boli kad god udahnem. Ali ni ja nisam normalna. Zato hajde samo veceras da se pravimo da se nista nije desilo i da smo samo stranci koji se nalaze slucajno na istom mestu i zajedno puse.-
Pogledao sam je i klimnuo glavom. Znao sam sa sam je povredio, samo jos uvek ne znam kako da to popravim...