Opasan - 1. Knjiga

Part 17

27. Mart 2011.

Vanja P.O.V.

Dani prolaze a meni se sve vise cini da stojim u mestu. Svaki dan mi je potpuno isti. Treniram idem na posao, sa posla idem ponovo na trening. Bes se nekako nakuplja u meni i jedino ga izbacujem na treningu. Problem su slobodni dani, jer tada ne znam sta cu sama sa sobom pa setam po gradu. Maska koju nosim me stiti od mnogih pitanja. Osmeh je moj zastitni znak uvek se setim njegovih reci "Andjele toliko zelis da si tamna a zapravo si toliko svetla, nemas ni jednu mrvicu tame na sebi. Ti si moj andjeo koji me cuva." I uvek shvatim koliko je pogresna. Jer ja u sebi ne nosim svetlost vec tamu, ja samo glumim svetlost. Cak ni toliko me nije upoznao. Sada ponekad mi misli odlutaju ka njemu, ka svemu sto se desilo, i cini se kao da me tek sada lome svi osecaju, tuga, bespomocnost. Osecam gorcinu u ustima, ne mogu da se borim sa svojim osecanjima a ne smem da im se orepustim, jer ako se to desi osecam da cu potonuti potpuno.  Iako sam zavrsila sa treningom polako se pakujem. Znam da me Dejan ceka ispred teretane, nekako smo uvrstili to u ritual,  da posle mog treninga idemo na kafu pre posla. Navlacim donji deo adidasove trenerke i crnu atletsku majcu. Osmotrim se u ogledalu, blago mi se naziru misici na rukama, moracu da malo usporim sa treninzima osim ako ne zelim da izgledam kao musko. Kosa mi se od treninga umrsila pa popravljam konjski rep pre nego sto izadjem iz teretane. Dejan se zapravo dokazao kao vrlo dobar prijatelj, zajedno smo izlazili, pokazivao bi mi grad ili mi nalazio neke zanimacije. Nije vise postavljao pitanja, a ja nikada nisam potezala tu temu, trudio seda me odvoji od proslosti i pomogne da zaboravim. Sto je i uspevalo na kratak vremenski period, sve dok opet ne ostanem sama.
-Heeej, dugo ti je trebalo?-
-Danas mi bas nije dan.-
-Los trening ili lose raspolozenje?-
-Rekla bih pomalo od oba.-
Nasmesim mu se i prebacim torbu preko ramena.
-Daj da ti ja nosim tu torbu.-
Samo mu je pruzim jer ni ne zelim da se raspravljam.  Volim kada je Mart suncan i topao, mozda zato sto volim leto i vrucine. Ne razumem ljude koji ne vole leto i sunce, potpuno je ne logicno, zastajem i zavrtim se.
-Planiras na balet?-
-Ne, samo zelim da upijem svaki zrak sunca.-
Dejan se nasmeje i otkriva svoje savrsene zube, jos uvek ne mogu da verujem da postoji neko ko ima tako savrsen osmeh.
-Luda si.-
-Jesam.-
Prasnemo u glasan smeh, koji prekida melodija mog mobilnog.
-Hej Tijana.-
-Heeej, sta ima?-
-Nista posebno, ne mogu bas da pricam.-
-Dobro, ali mogu li jednu stvar samo da ti kazem?-
-Naravno, pucaj.-
-On te i dalje trazi, stvarno mu je stalo znas.-
Prekidam vezu, suze mi krecu i pre nego sto postajem svesna.Ne placem za njim. Vec za njom i nasim prijateljstvom, izabrala je njega umesto mene. Cak i kada sve ovo prodje nikada necemo biti na istom jer cu uvek imati u vidu da je bila na njegovoj strani. Zao mi je sto smo se udaljile, sto je ovo ipak uspelo da nas rastavi.
-Hej jesi li okej? Ko je to bio?-
-Bicu. Samo jedna bivsa prijateljica.-
-Ako je bivsa prijateljica zasto te zove?-
-Zato sto ona toga nije svesna.-
Izgovaram i obrisem suze.
-Ne zelim da pricam o tome. Hajdemo.-
Izgovaram i nasmesim se na silu. Ubrzam korak ka nasem kaficu i smestam se u basti. Vadim paklicu cigara iz dzepa i nervozno zapalim.
-Vec sam poceo da se cudim sto nisi zapalila.-
-Trudim se da smanjim ili ostavim, sta god mi uspe.-
-Odakle ta odluka?-
-Smetaju mi da treniram.-
-Kao ne pusac, podrzacu tu odluku.-
Nasmejem se. Verovatno ih necu ostaviti, jos verovatnije da necu ni smanjiti ali sad sta je tu je.
Dejan nastavlja da prica ali meni misli lete, bez ikakve kontrole ga se secam. Pokusavam da se skoncentrisem na Dejana i njegove reci ali ne uspevam ni dva minuta da se saberem.
-Dejane, izvini ali nisam svoja danas.-
-Primecuje se.-
-Ako je u redu otisla bih kuci.-
-Naravno.-
-Hvala ti-
Ustajem i krecem. Svaki crni auto me podseca na njegov. Sada mi fali nasa voznja Kalemegdanom, njegov smeh, nasi razgovori do kasno u noc. Jutra sa njim bila su mi neprocenjiva. Koliko mi fali da sada sa mnom obidje ceo Novi Sad i da jadikuje sto ga na to primoravam. Okrecem Sanju jer ne znam sta bih drugo sa sobom.
-Heeej draga.-
-Okej predji na stvar, sta nije u redu?-
-Ma sve je super, zar ne mogu da pozelim da te cujem?-
-Po glasu ti vidim da nesto nije u redu.-
-Ne znam, ni sama.-
-Samo mi ispricaj.-
-Pricala sam sa Tijanom.-
-Oh ta glupaca.-
-Ma do mene je, jos uvek nisam spremna da slusam o njemu.-
-Ne nego je do nje. Da se ona nije spetljala sa onim Brancetovim likom, ne bi ti ga ni spominjala.-
-Sa kojim Brancetovim likom?-
-Pa otkud znam ti si ih upoznala za Novu Godinu.-
-Sa Nemanjom je? Kako? Kad?-
-Iskreno pojma nemam.-
-Kako sve izgubilo, kako mi se citav svet promenio?-
-Proci ce. Sve ce opet biti u redu.-
-Znam.-
Izgovaram bez nastavka recenice. Prekidam vezu i trazim kljuceve po torbi, otkljucavam i ulazim u svoj stan. Odmah otvaram prozore i rasirim zavese kako bi sunce uslo u sobu. Bacam se na ugaonu garnituru i zurim u cisto beli plafon, sada napokon mogu da placem, i jecaji se prolamaju u praznim zidovima. Nikada nisam verovala da jecaji mogu odjekivati u praznim sobama, dok nisam cula svoje.
Tek sada shvatam da sam potpuno sama, on ima zenu, porodicu mozda i decu, svako ima nekoga a ja sam ovde sama. Imam samo prijatelje od kojih sam zbog njega pobegla, i sada sam u drugom gradu sa ljudima koje ne znam. A on i dalje ima sve svoje kraj sebe...

Novi nastavak je stigao ukoliko vam se dopada, molim vas ostavite vote i kom. Veoma mi znaci, i ako imate neku sugestiju slobodno napisite...