Opasan - 1. Knjiga

Part 14

01. Januar 2011

Vanja P.O.V

Suze me guse, pritiskaju. Ne mogu doci do daha. Ustrcala sam uz stepenice i uletela u stan. Knedla u grlu ne nestaje, a suze jos uvek ne krecu.
Na kolenima sam, ali nemam snage da se pomaknem, ocekivala sam bilo sta, bilo sta ali ne i to. Ustajem i zakljucavam vrata, ne zelim ga ovde, ne zelim da se popne za mnom. Ne palim ni svetla, otici ce cim vidi da me nema. Zelim da sve prestane, da zaboravim kao da nikad se nije desilo. Zelim da izbrisem, samo lepo sve da izbrisem da se ne secam ni njega ni bilo kog trenutka sa njim. Mozda ce ga voda sprati sa mene, iz mene.
Pustam skoro hladnu vodu dok se trljam, pravim sto vise pene na sebi a ga izbrise, da izbrise njegove dodire, njegove poljupce, sve njegove tragove.
Njegove reci mi odzvanjaju u glavi
"Zato sto sam spremio pristen i savrsen scenario. Zato sto imam nesto sto ti nisam rekao, ali moram..."
Ha, o kakvom prstenu taj prica. Ozenjen, jebo te. Kakva Nova Godina ovo je jebeno lose.
Zovem Tijanu da proverim sta je sa njom, ne javlja se. Ni Sanja, nikoga nema. Obgrlim se rukama i smisljam sta cu dalje. Osecam kako mi suze teku niz lice i peku obraze. Jutro polako svice, vidim kako se suncevi zraci probijaju kroz zavesu, ne zelim ih, ne zelim dan, ni sunce ni nista lepo. Sve mi je unistio, stezem pesnice i odlucujem da necu zaliti za njim ni za njim niti za bilo kim drugim. Proklet bio kada mi je usao u zivot. Danas cu naci posao. Moram pronaci posao. Polako pakujem kofere, zelim da se odselim iz ovog stana, ne mogu da zivim ovde, ne kad znam da me je tu pratio, tu cekao. Hocu negde dalje odavde, dalje od njega.
Kuvam kafu i palim cigaretu, prvu posle ko zna koliko vremena, tek sada primecujem koliko mi se ruke tresu, toliko da moram drzati solju u obe sake.  Lose sam, ne mogu to da poreknem. Moram promeniti broj telefona, mozda uzmem neki na pretplatu .
Otvaram laptop i sredjujem svoj stari CV, surfujem po oglasima. Svi poslovi, sve mi je previse blizu, previse isto. Razmisljam kako bi bilo dobro otici iz grada, sto dalje. I vec posmatram Novi Sad, njegove ponude za posao. Konkurisem u nekoliko kompanija, ionako nemam ni iskustva ni zvanja za te poslove. Danas nista ni ne radi, niko me nece ni zvati, posle vec krecu Bozicni praznici, bicu srecna ako nadjem posao oko sredine Januara. Suze mi ponovo krecu, ali ne mogu sebi dozvoliti da ponovo patim, ne zbog njega, i ne ovako.  Brisem suze sakama, i ne mogu da ih zaistavim. Dosta je, dosta je bilo. Prilazim prozoru i vidim njegov auto parkiran ispred, zar je stvarno dosao, sta misli, da cemo pricati, da cu zaboraviti. Oblacim se na brzinu i izlazim na drugi izlaz zgrade. Ukljucujem muziku i zalazim u sporedne ulice iza moje zgrade, ukljucujem avionski rezim ionako nisam ni jednu poruku pogledala. Bilo sta drugo bi i mogao popraviti ali to sto je ozenjen to ne moze.
Setam a svaki korak mi je tezak, svaki udah me boli, palim cigaretu za cigaretom i vec vidim da moram kupiti jos jednu paklicu. U Sanjinom sam kraju, na drugom delu grada, cudno je da sam uopste i dosla do ovde peske, kupujem cigarete na trafici jednoj koja danas radi. I penjem se do Sanjinog stana peske. Znam da su mi kod nje vrata uvek otvorena, jos kad bi bila kod kuce bilo bi super.
Sanja otvara rascupana, u haljini i stiklama i vec znam da ni njoj ova godina nije pocela kako treba.
-

Zar smo obe, prvog dana ove godine, vec osudjene na tugu?-
Govorim a niz lice mi vec teku suze, ona oduvek tako deluje na mene, sve potisnute suze i jecaji odmah krecu kada je ugledam. Znam da ce razumeti, i da nece reci ni rec. Znam, jer mi tako odavno funkcionisemo, ona iz mene izvuce sve sto je potisnuto i tugu i bol, ali i srecu i radost.
-Proci ce. Hoces kafu?-
-Kako mozes tako? Uvek tako hladne glave, daj mi mrvu toga bar, da mi bude lakse.-
-Ne znam.-
Dodaje mi solju.
-Razmisljam da odem, konkurisala sam u firmama u Novom Sadu.-
-Idi. Bice ti bolje.-
-A kako cu te vidjati?-
-A kao da si me ovde mnogo vidjala. Samo trazis izgovor da ostanes, kao i uvek sto radis. Jer se plasis.-
-Znam. Ne mogu tamo bez tebe, bez ikog.-
-Upoznaces ljude, ti si bar komunikativna za razliku od mene.-
-I dolazices?-
-Razmazena si, ponasas se kao da ces otici u drugu drzavu a ne u drugi grad. Naravno da cu dolaziti i ti ces.-
-Hocemo li onda ostati iste?-
-Ne, ali i ne treba.-
-A ti, sta ces ti?-
-Ostacu imam ovde neka ne dovrsena posla.-
-Kakva?-
-Moram jednog debila dovesti u red.-
Rekla je i naslonila se na kuhinju.
-Jel si zbog tog debila u haljini?-
Rekla sam i prasnule smo u smeh gledajuci se. Razumemo se, ne trebaju nam reci. Prija mi da sedim sa njom i osecam se kao da sam i dalje srednja skola, kao da zivot napolju ne postoji, kao da nema problema ni stvarnosti.
-Zelim da vratim vreme na srednju skolu. Tad je sve bilo lakse, nismo imale problema, niti smo brinule, sve je bilo dobro.-
-Svi to zelimo, tad nista nismo radile samo uzivale.-
-Da, zasto ne mozemo to ponovo, evo ne bih nista menjala tad, samo deo posle.-
-Svi bi menjali deo posle, zato i ne moze da se menja.-
Uzdahnula sam, toliko logike na jednom mestu je previse. Nasmejala sam se.
-I dalje smo one iste klinke, ista derista, zar ne?-
-Da, a ti i dalje pokusavas da me ugusis tim cigaretama.-
-Pa tu ne mogu da ti pomognem.-
-Mozes da ne duvas u mene.-
-Ali to znaci da te volim, kokosko.-
-Jaka mi to ljubav, pij tu kafu ajde.-
Nasmejala sam se, onako na silu, sve ce biti bolje kad odem odavde, mora biti.