Carmen

Epilog

" I to je bilo to, ostao sam sam s petnaestogodišnjakom kojeg sam morao pripremiti za daljnji život. " završio sam svoju priču s grčem u želudcu. Smeđokosa novinarka je skinula naočale potom duboko udahnula i otpila gutljaj vode.

" Vaša priča je vrlo inspirativna, zasigurno bi dala snage ljudima koji su u situaciji sličnoj vašoj. " nasmiješeno me pogledala na što sam slegnuo ramenima.

" Ne znam kome taj pakao može biti inspirativan, gospođice Dellins. Ja bih samo predložio da se bore i nikad ne odustaju. Da ne pobjegnu ovako kao Robert i ja. " nasmijem se. Stvarno nismo dobro promislili.

" A Robert.. bi li on htio razgovarati s nama prije izlaska vaše knjige?" nalaktila se na stolicu na što sam odmahnuo glavom.

" Robert ima svoju obitelj, ne bi se htio petljati u javni život. " složeno odgovorim. Mlada novinarka se podigla na noge potom ispustila malu ceduljicu u moje krilo, podigao sam je i ugledao uredno ispisan broj telefona.

" Gospođice Dellins, nisam li ja malo prestar za vas?" zbunjeno se nasmijem. Dakako, nisam ja bio prestar. Imao sam trideset i tri godine, samo sam htio vidjeti kako novinarka diše.

" Dragi mi je što mislite da sam neka djevojčica, i meni je uskoro trideset. " vrckavo se osmjehnula i izašla iz moje dnevne sobe potom iz stana. Ostao sam sam, sjedeći u fotelji. Odložim ceduljicu na stakleni stolić potom se podignem na noge.

Zastanem na prozor, pogledavši na ulicu. Ljudi su negdje žurili ili trčeći sjedali u taksije.
Odlučio sam napisati knjigu kad sam došao u grad. Sve sam ispisao, sve objasnio. Dok sam tražio posao i stan za nas dvojicu, ja sam pisao. I dok je padala kiša i snijeg i dok je Sunce sijalo.

Radio sam na građevini sve ove godine, školovao Roberta kojeg sam zavolio kao vlastitog sina. Tommy mi je puno pomogao kroz sve ove godine, zato sam i na početku knjige ostavio posvetu za njega.

Morao sam se ispucati negdje, sjetio sam se knjige. Riječi su se samo redale po bijelim papirima koje sam tako brzo popunjavao. Sve je išlo tako brzo, tako jednostavno. Moja priča se našla na papiru za manje od godinu dana no bio sam nesiguran u sebe da ju ostavim u sandučiću izdavačke kuće. Nisam htio i čekao sam. Pronašao sam svoju priču prije godinu dana, malo ju nadopisao i ostavio u sandučiću. Pročitao ju je Carlos, gospodin koji je bio zamjenik direktora.

Nakon tjedan dana su me pozvali u svoj ured, tamo se dogodila magija. Požurivali su me i nagovarali da je izdaju. Isprva sam se kajao što sam je ostavio tamo u sandučiću no onda sam poslije shvatio da bi tako ona mogla čuti za mene. Čuti da smo Robert i ja živi i zdravi, da imamo normalne živote.

Izdao sam knjigu i uskoro bi trebalo biti predstavljanje, iznimno sam nervozan zbog takvog pojavljivanja u javnosti. To me malo plaši, stvara mi anksioznost koja me toliko godina nije popustila.

Netko je pokucao na vrata, otvorio sam i ugledao debeljuškastog poštara Aidena kako me nasmijano promatra.

" Dobar dan, gospodine pisac. Kako ste jutros?" upita na što slegnem ramenima.

" Valjda dobro. A vi?" upitam, uzimajući svoja pisma iz njegove ruke. Bilo ih je više nego inače. Inače sam dobivao samo račune i Tommyjeva pisma.

" A dobro sam samo me strah da će kiša. Ugodan dan, doviđenja."

" Doviđenja Aiden. " uljudno ga pozdravim potom zatvorim vrata. Sjeo sam u svoju najdražu fotelju potom bacio tri pisma na stol. Računi su već uredno plaćeni, ovo je netko poslao.
Prvo pismo je bilo od strane mog najboljeg prijatelja Tommyja, tom pismu sam se jedino i veselio.

Drugo pismo je imalo jednu nepoznatu markicu tako da sam ga uzeo u ruke, pogledavši ga pobliže. Okrenuo sam i na poleđini ugledao krasopis od čijeg su me imena i prezimena prošli trnci. Pronašla me, ali doza bijesa me naglo pogodila. Sve ove godine se nije mogla javiti i poslati pismo. Što sad? Počeo sam spadati u više društvo pa se sad sjetila?

Svašta mi je padalo na pamet no dvoumio sam se oko otvaranja pisma, ali jedno sam znao. Zasigurno neću odgovoriti. Kad je ona mogla biti takva sve ove godine, zašto bih ja ispadao jadnik i odgovorio? Nema šanse. Dovoljno sam besanih noći proveo, dovoljno sam žena iznevjerio zato jer u njima nisam mogao pronaći nju. Ja sam bio ovisan o njoj, upamtio sam njen dodir i njene usne, tražeći nekog tko bi joj sličio. No, nitko nije mogao.

Otvorio sam kuvertu gotovo vrhovima prstiju potom izvukao oštri papir ispisan naliv perom, tog njenog krasopisa je bilo preko cijelog papira. Najrađe bi taj papir bacio u vatru. Ogorčen sam jer se tek sad sjetila.

Dragi moj Bruno,

ne znam zašto pišem ovo pismo.. već godinama te pokušavam zaboraviti i izbaciti iz svoje poludjele glave. Možda sam trebala ranije pisati, ispala sam bezobrazna, znam da si jako ljut na mene i moje nepristojno ponašanje.

Puno sam razmišljala o tebi, o tome koliko si plemenite i dobre duše. Spasio si Roberta od mog oca, to dijete je zasigurno proživjelo siguran ostatak djetinjstva s tobom. Nadam se da ste još u dobrim odnosima i da se držite zajedno.
No, kad sam vidjela da izdaješ knjigu, cijela lavina emocija se u meni izlila. Najednom mi se javila ta potreba da ovaj put stvarno pošaljem pismo koje sam napisala za tebe, Bruno.
Napisala sam ih preko pedeset svih ovih godina no nijedno se nisam usudila poslati jer sam se bojala. Bojala sam se kako ću reagirati kad mi odgovoriš, ali jedno je sigurno, bila sam jako zaljubljena u tebe. Bila sam slijepa i sve tvoje mi je bilo drago.

Tony mi se tako gadio svo to vrijeme, željela sam samo biti u tvojoj blizini no nisam to učinila jer nisam htjela da te ruka mog ludog oca stigne. Nisam htjela da umreš zbog mene kao što je moj brat umro za Robertovu majku.
Moj otac Rudolf je odavno mrtav, umro je nedugo nakon vašeg odlaska, nitko nije znao da je već dugo bolovao osim njega i doktora. Nas tri smo ostale same, ali ipak je život bio za mrvicu bolji bez njega iako to nerado priznajem. Shvatila sam ja s godinama, Rudolf je bio luđak. Nije si mogao uzimati za pravo da se samo tako igra Boga.

Bruno, i dan danas žalim jer nisam došla barem jednom u posjetu. Da te vidim, osjetim tvoje hrapave ruke na mojoj mekanoj koži. Nisam ni imala razloga da ne dođem no nešto me kočilo, valjda moj muž i strah prema njemu. Oprosti mi, ali morala sam se udati za Tonyja. Bili smo predugo zajedno da cijela stvar ne bi rezultirala brakom. Mislim da sam ja bila najdepresivnija mladenka u povijesti vjenčanja. Da nije bilo moje drage Doris, mislim da bih počinila samoubojstvo.

Znaš, imam ja i djecu danas. Dva sina. Starijeg sam nazvala Bruno kako bih te zauvijek pamtila, kako bih imala nekakav podsjetnik na tebe dok god budem živa. Ovo je moje prvo i jedino pismo tebi, oprosti mi Bruno. Oprosti što nisam bila čovjek kao ti.
  
    Carmen

Utopio sam se u ovim riječima i kao da više nisam mogao disati. Samo sam se nagnuo, držeći onaj papir u svom krilu. Imao sam osjećaj kao da ne dišem, sve kao da se odjednom vratilo.

Znao sam da ja nikad ne zaslužujem svoj sretan kraj makar se nasadio na vrhove trepavica. Bio bi sto puta mirniji da ovo pismo nije došlo do mojih ruku, možda sam joj ja trebao pisati i tako je ponukati da mi odgovori. Možda sam nekako i mogao spasiti stvar. Ali ja sam se borio za normalan život Roberta i mene, brinuo sam se za posao i da imamo gdje živjeti.

Ustao sam s fotelje, još jednom stisnuo onaj papir u svojim rukama potom bolno uzdahnuo. Gotovo je s ovim, ova opsesija je gotova i mora prestati. Bacio sam pismo u vatru, gledajući ga kako gori u kaminu. Plameni jezici su progutali papir u sekundi. Ovako će i moja opsesija otići.

Došao sam do telefona i utipkao broj novinarke kako bih ugovorio večeru za večeras.

" Gđice Dellins?" šarmantno se nasmijem kad začujem njen profinjeni glas u slušalici.

" Jeste li za večeru?"

" Onda se vidimo u osam, doći ću po vas."

KRAJ