Strah.
Strah.
Strah.
U ovom trenutku mi je potrebna tišina ,da sama odlučim što učiniti kada se pronađeš u ovakvoj situaciji, no trebam izuzetnu laž, da me izvuče iz nečega što me vuče dolje. Ipak sam shvatila da ću se uvući u još veću nevolju ako budem iti pokušala nešto mutno.
Nisam niti mogla zamisliti kako je izgledao, jedino što sam znala u tom trenutku je taj strah, neizmjerni strah koji mi je ulazio u kosti. Moje tijelo se ukočilo, a nisam pomišljala na bijeg, nee...bila bi ko neka kukavica, netko tko se ne zna snaći u mjestu i vremenu. Pa drago mi je Stranče, uspio si me zauvijek izbaciti iz takta i to lako.
"Znaš, kad nekoga nešto pitam, on obično odgovori."-primaknuo mi se, a moj refleks je napokon proradio, tako da sam zakoračila iza i dotakla hladni zid svojom kralježnicom, što je izazvalo moj nagli poluokret očiju, da se uvjerim je li to stvarno zid iza mene. Otkud se odjednom pojavio? Kako?
Previše iznenađujućih i naglih promjena.
Uspostavili smo par očnih kontakata, tako me je natjerao da bar nešto progovorim :"Poznaješ li Kevina?"-gledala sam ga kao da je svemoguć.
Dok je on pokušao shvatiti o čemu ja pričam, pa ga je to pitanje zainteresiralo :"Smitha?"-iznenađeno sam ga pogledala i zastao mi je dah, malo sam se izgubila, pa nastavila :"Nije dobro.."-pokušala sam nastaviti sa svojom pričom, a on je bezobrazno, kao da ne postojim tamo, okrenuo se, otišao u neku prostoriju..ja sam ga čekala, nisam imala drugu opciju, iako sam svaki minut gubila nadu da će poći samnom...tada sam se još zbunjena njegovom reakcijom okrenula i nastavila hod kojeg sam ubrzala, tako sve do stana. Nisam mogla vjerovati da tako divlji i što se njega tiče, bezobrazni dečki postoje. Još nitko me nikada nije tako ignorirao i hladnokrvno pogledao i što je još najvažnije, 'pobjegao' od mene. Ma budala, taj je 100% bio na nekim drogama ili je napušen, po njegovom razdraganom pogledu, može mu se na samim očima shvatit da nije baš sav svoj.
Moje misli su si svašta prebacivale, sve dok iza sebe nisam čula onaj grubi, hladni glas :"Čekaj malo."-naglo sam ga pogledala i pomislila 'vjerojatno mu Kevin nešto znači u životu, pa je zato krenuo zamnom'.
Počela sam brzo trčati stepenicama, koje su mi sve više išle na živce...
Nisam bila sasvim sigurna, ali taj Stranac je bio tik iza mene, tako brzo sam otključala stan, da nisam shvatila da je i on samnom ušao unutra.
"Gdje je?"-brzo mi se obratio ,a ja još brže odgovorila :"Tamo."-pokazala sam prstom na prostoriju udaljenu od nas, samo par koraka. Da budem sigurna, nisam bila sretna što mi je lik, kojeg doslovno znam 5 minuta + onih par minuta dok mi je hodao iza leđa = 6 ipo minuta. Žao mi je što ja nisam ta, koja će pomoći Kevinu...ionako smo dugogodišnji prijatelji. Imala sam neki ružni predosjećaj, kao da nešto nije u redu. Dok mu je taj lik 'pomagao', mene je pekla savijest što sam ga uopće pustila u stan. Tada sam ugledala da svojom rukom približava iglu, prema Kevinovoj koži. Nešto u meni je poludjelo, moja ljutnja je bila veća od ičega. Za tren oka sam ga odgurnula svom snagom i tako ga uspjela odmaknuti koliko toliko od Kevinova tijela. Počela sam ga što jače udarati, histerizirati, no i moje oči nisu ostale bez emocija, imala sam osjećaj da ću svakog trena početi plakati.
Nekako se snašao i pritisnuo me o zid, u očima sam mu mogla razabrati njegovu mračnu stranu, koja se trenutno nadvijala nadamnom.
Oduzeo mi je obje ruke, stiskajući ih toliko jako da ni sama nisam znala što pokušava. Tko je on? Zar toliko želi pomoći prijatelju da ga je došao dokrajčiti? Bila sam toliko šokirana, da ni sama nisam znala što da učinim.
