Povređeni

10.

Šta ćemo sad? Upitala sam uplašeno.
-Ne znam. Bio sam nespretan i prepoznali su me. Ja sam kriv.
-Hej nemoj da brineš. Sve će biti uredu.
-NEĆE BUTU NIŠTA UREDU. Poskočila sam, i odaljila sam se od njega.
-Hej, hej ljubavi izvini. Neću više nikada, izvini.
Samo sam ga zagrlila.
-Šta misliš koliko imamo vremena?
-Ne znam. Mogu svakog trena da budu ovde.
-Onda ćemo ih čekati zajedno. Uz tebe sam.
-Znaš da i tebe traže?
-A o tome već nisam razmišljala.
-Kejt najebali smo zajedno.
-Zajedno ćemo se i izvući iz govana.
A onda smo čuli glasove Iz dvorišta.
-Plašim se. Priznao je.
-Nemaš čega, nisi kriv.
-Ali sam pobegao..
-Dođi. Zagrlila sam ga još jače.
°Džek°
-Gospodine Frenkline izađite iz kuće sa podignutim rukama iznad glave. Ako to ne uradite bićemo prinuđeni da pucamo.
Zaledio sam se na tren..
-Idem sa tobom.
-Ne. Sediš ovde.
-Džek idem sa tobom.
-Odvešće te..
-I tebe će.
-Poslednja šansa gospodine Frenkline. Izađite podignutim rukama iznad glave, ili pucalo!
Potrčao sam ka vratima otvorio ih i onda sam podigao ruke iznad glave.
-Neeee. Čuo sam Kejt iza mene.
Novinari, puno njih, odjednom blicevi su me zaslepeli.
I sledećem trenu sam bačen na pod.
Glavom sam jako udario o drveni parket kuće. Osetio sam gvozdene lisice kojima su vezivali moje ruke.
Čuo sam Kejtine vriske.
-Nemojte nju povrediti jedva sam izgovorio.
-Umukni. Jedan od policajaca mi je naredio.
°Kejt°
O Bože. Zašto? Molim te samo da mu bude dobro.
Gledala sam dok su ga vukli ka automobilu, dok su ga novinari čerečili pitanjima. Dok su ga nagurali u auto i dok su odlazili.
-Gospođice Kejt da li ste dobro.
-NIJE ON NIŠTA KRIV! Povikala sam.
-Gospođice verovatno ste u još u šoku.
-Ma ko je u šoku. Pustite me!
-Gospođice moramo u bolnicu.
-Ma daću ja tebi bolnicu. Udarala sam ga.
A sledeće što je usledilo bila je samo tama

__________
😬😬😬