Neuništiva veza

25

Eliot Blejd

Posle dve sedmice izležavanja i oporavljanja napokon mogu da se krećem normalnije.

Rebra me i dalje malo bole ali podnošljivo je.

Poljubio sam Rejčel u čelo i stomak te sam polako izašao iz sobe ostavljajući je da spava.

Danas sam rešio da se pobrinem da moja prošlost ostane iza mene, zauvek.

Prvo sam se uputio ka Samanti.

Da...Moram na lep način sve da joj objasnim. Ipak, skoro dve godine smo bili zajedno.

Pozvonio sam na vrata te mi je za manje od dva minuta otvorila.

- Eliote? - zbunila se što me vidi.

- Želeo bih da razgovaramo, ako imaš vremena, naravno. - bio sam pristojan. Al' nisam imao neki poseban uvod.

- Mislim da ne bismo trebali. - skupila je čelo.

- Moram da objasnim par situacija koje su, mogu slobodno reći, vrlo komplikovane. - ispravio sam se te sam na sekund zažmureo zbog bola u rebrima.

- Ne znam želim li da čujem. - prekrstila je ruke na grudima i dalje me ne puštajući da uđem.

- Bio bih ti zahvalan ako bi želela.

- To mi ne znači. - opasna je...Ili samo povređena.

- Šest meseci sam bio u bekstvu zbog nekog problema. Rejčel mi je ispričala za vaš dogovor, pa sam došao samo da... - zastao sam.

- Se oprostiš. - nastavila je.

- I objasnim.

- Uđi. - izdahnula je te se pomerila u stranu.

Ušao sam unutra te sam odmah otišao do dnevnog boravka i seo.

- Slušam. - sela je preko puta mene te je prekrstila noge.

- Počeću od vašeg dogovora. Rejčel je mislila da sam izabrao tebe, a ti verujem da si mislila da sam izabrao nju.

- Ali izabrao si je. - konstatovala je.

- Jesam ali tek sada. - potvrdio sam.

- Nastavi.

- Zbog nekih problema na poslu, glava mi je visila o koncu. Te noći sam hitno otišao za Meksiko. Šest meseci kasnije sam se vratio u ne toliko reprezentativnom stanju. - rekao sam.

- Povredili su te? - strah se video u njenim očima.

- Moglo bi se reći. - jesu.

- Ali sve u svemu, sada sam dobro. Došao sam da se makar civilizovano rastanemo. - iskreno sam dodao.

- Pet meseci sam umirala Eliote. - započela je.

Nisi jedina - pomislio sam.

- Pet meseci sam te čekala da dođeš, da mi bar nešto kažeš. Pravdala sam te na sve načine ali ne. Iz dana u dan sam sve uništenija bila. Ali sada sam dobro. Odnosno, dobro sam poslednjih dva meseca. Pomirila sam se sa činjenicom da i dalje voliš bivšu i da je ona možda nekako bolji izbor za tebe. - izdahnula je.

Zašto je uvek morala da bude razumna toliko?

- Žao mi je. - iskreno sam rekao.

- Znam. - klimnula je glavom. - Kako ti je sada sa njom? Jesi li srećan? - upitala je.

- Jesam. - rekao sam s osmehom na licu.

- Iskreno srećan?

- Iskreno. - potvrdio sam.