Ona je samo žena koja se bori za svoje dete i ne bira sredstvo da bi njemu pomogla. Ona je hrabra, jaka i borbena.
On je muškarac koji dobija sve što poželi i ne bira sredstvo da bi to dobio. On je jak i neustrašiv, bez dlake na jeziku.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
NORA ROSE
Zašto? Bože zašto?
Pitanje koje postavljam sebi svakog dana i nikad nemam odgovor koji mi može pomoći. Uvek se sve završi na to prokleto "Zašto".
Bez obzira na to što je moj život bio pakao uvek sam se trudila da njoj ulepšan svaki dan. Ma koj dan, svaki minut, svaki sat. Svaki sekund sam se trudila da bude ispunjen smehom i srećom.
Želela sam da ima život kao svako normalno dete.
Da se igra sa svojim vršnjacima, da trči, da pada. Da se smeje glupostima koje možda meni nisu smešne. Da uživa u detinjstvu i da nikad ne oseti bol kakvu sam ja osetila.
Želela sam joj sve najbolje, ali nisam uspela. Zakazala sam.
Razbolela se. Moja mala princeza se razbolela. Dobila neizlečivi bolest i izgubila pravo da uživa u dečjim nestašlucima koji su bili deo svačjeg detinjstva.
Moja mala Sofia ima leukemiju.
Moja mala princeza se već dve godine bori sa neizlečivom bolešću i neda se poraziti.
I ne, ne mogu naći pogodnog donora koštane srži za nju, a čak i da ga nađem operacija bi koštala previše, a ja taj novac nemam.
Koliko god radila, koliko god prodavala stvari, opet nisam imala ni pola novca koji mi je potreban.
Bez obzira na to što ne može da ide u park, da trči i da se igra kao sva normalna deca, ona uvek ima osmeh na licu. Uvek je srećna i uvek mene nasmeje.
Ona mi daje razlog za život, za osmeh, za sve. Da nema nje verovatno bi bila samo ljuštura od čoveka.
Koliko god se ja raspadala noću, plakala i molila Boga za nju, pred njom nikad nisam plakala, nikad nisam pokazivala koliko me sve boli. Koliko me boli to što joj ne mogu pomoći. Koliko me kida njena bol.
Zato sam odlučila da ću joj pomoći pa čak iako to znači da ja neću biti srećna.
***
Zvono na vratima se oglasilo više puta i tačno znam ko je to došao.
Dok sam ja stigla do vrati, Sofia je već otvorila vrata i pozdravila Anu.
Ana je moja prijateljica koja mi je velika podrška u životu. Jedim osoba koja zna sve o meni.
-Ćao srce. - podigla je Sofi naručje i poljubila je u obraz zatvarajući vrata nogom.
-Ćao. - pozdravila je i mene jednim poljupcem u obraz i zagrljajem slobodne ruke.
-Ćao Anči. - uzvratila sam joj pozdrav i poklonila joj maleni osmeh.
-Ti još nisi spremna? - upitala me je misleći na moj izgled na koji, iskreno nisam obraćala previše pažnje.
