Ona je samo žena koja se bori za svoje dete i ne bira sredstvo da bi njemu pomogla. Ona je hrabra, jaka i borbena.
On je muškarac koji dobija sve što poželi i ne bira sredstvo da bi to dobio. On je jak i neustrašiv, bez dlake na jeziku.
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
NORA ROSE
Biti dete koje roditelji ne vole bilo je jako bolno i teško za mene.
Do svoje šeste godine sam živela sa roditeljima, ako se uopšte i mogu nazvati roditeljima.
Moj otac me je koliko toliko, moram priznati, voleo. Znao je doći uveče kod mene u sobu i poljubio me za laku noć, pokriti ćebetom ili samo videti da li spavam. Dok sam bila baš mala me je nekad i vodio u park koliko se sećam. Nikad me nije udario ili vikao na mene, sve je voleo rešavati razgovorom. Bio je mirna osoba, nije voleo nasilje i galamu. Nažalost on me je napustio kada sam imala četiri godine, umro je. Moj heroj, na kog sam se čitavo svoje detinjstvo otišao je na lepše mesto.
Par meseci nakon njegove smrti moja majka se preudala. Udala se za našeg tadašnjeg komšiju Edoarda.
Edoardo je u početku bio dobar, fin. Ali vreme sam shvatila da je to bila samo farsa. Niti je on bio dobar čovek, a kamoli fin. Kada se iznervira tada je njegovo ponašanje i on sam postao neprepoznatljiv.
Ako bi mu majka za ručak dala neko povrće pričao bi kako on nije životinja pa da jede travu nego da mu spremi meso. Prosipao bi hranu po podu i drao se da bi ga čak ceo komšiluk čuo. Na sve je to, moja draga majka, samo ćutala, slušala i trpela. Trepela je i kada joj je udarao šamare. Trpela je i kada je šutirao toliko jako da kasnije nije mogla da ustane da poda. Trpela je i kada je čupao, vređao, nazivao pogrdnim imenima.
Kada su se oni svađali ja bih bežala u sobu jer su mi njihove svađe bile strašne.
U početku nikad nije podizao tuku na mene, mada se i to vremenom promenilo. Upadao mi je u kupatilo dok sam se kupala ili dok sam se presvlačila u sobi kao slučajno. Kada bi me video nagu, bez i jednog komada odeće na sebi znao je buljiti u moje telo. Tada nisam shvatala zašto je to radio, ali sad shvatam. Želeo me je na bolestan način, želeo je da poseduje moje telo.
Kada bi pokušao da me dodirne bežala sam, svaki put bih dobila šamar ili batine da bi me svaka kost u telu bolela.
Majka nije reagovala na moju patnju, suze i vriske dok me je lomio.
Kada sam napunila šest godine oni su otišli do prodavnice, ali se dugo vremena nisu vraćali. Kada sam čula zvono na vratima mislila sam da su konačno došli, ali to nisu bili oni. Bili su to ljudi u plavom, policajci.
Rekli su mi da mojih roditelja nema, rekli su mi da su moji roditelji na boljem mesti, rekli su mi mnogo toga.
Nakon tog događaja su me smestili u dom za nezbrinutu decu. Mesto je bilo veliko. Ja sam u sobi bila sa jednom devojčicom mojih godina, Miom.
Mia je bila vesela devojčica godinu dana mlađa od mene. Volela je svet i ljudi. Uvek je maštala o tome kako će kada poraste da bude balerina, najbolja balerina.
U domu sam takođe i upoznala i Alesandra. Dečak crne kose i zelenih očiju, dve godine stariji od mene uvek me čuvao kao mlađi sestru. Štitio od druge dece u domu i školi.
Deca su okrutna i nerazumeju decu bez roditelja koja nemaju ništa na ovom svetu.
Mnogo godina kasnije, sam upoznala i Mihaela. Ja naivna klinka sa devetnaest godina, a on dobar frajer tri godine stariji od mene. Zaveo me je, imao i moje telo i dušu u potpunosti.
Voleli smo se, bar sam ja njega volela. Dve godine kasnije smo počeli da živimo zajedno. Počeo je da pije, da bude agresivan, i ja sam doživela sudbinu moje majke. Kada sam ostala trudna reko je da ne želi dete, da mu ne treba kopile, spakovao stvari i otišao.
Odselila sam se iz tog stana, kupila novi, dobila ćerku, počela da radim i sve je bilo dobro neko vreme.
Na poslu sam upoznala i Anu koja mi je postala najbolja prijateljica, sestra i savetnica.
Sve je krenulo nizbrdo kada je Sofia dobila leukemiju. Za mene je to bio veliki šok. Borila sam se, trudila joj pomoći, ali u ovom svetu ništa se ne može bez novca.
Bila sam spremna na sve, pa čak i da prodam sebe za novac, što sam i uradila.
Dala sam svoje telo prelepom muškarcu koji je posle mnogo vremena izazvao da mi se pojave leptirica u stomaku i da osećam nešto. Lep je on muškarac, za sad fin, izuzev ispada od pre neko veče, ali se za to izvinio. Znam da je hteo da mi pomogne, zato sam mu i oprostila.
Nemanja na mene ostavlja veliki utisak, ne znam kako bih to opisala. Nešto u meni mi govori kako me on neće povrediti, kako mi neće naneti zlo i učiniti loše meni i mojoj princezi za koju čak ni ne zna da postoji.
-Nora, Nora. - glas medicinske sestre me je vratio u stvarnost iz mojih pomahnitali misli.
-Da?
-Operacija je gotova, sad će je odvesti u sobu, sve je prošlo u najboljem mogućem redu. - pričala mi je sa osmehom na licu.
-U redu, hvala Vama puno.
-Nema na čemu, prijatno.
Vrata operacione sale su se otvorila i na belom krevetu koji su gurale medicinske sestre ležala je moja princeza, Sofi.
Prišla sam krevetu, pomazila je po svilenoj kosici i odaljila se jer sam znala da je moraju odvesti u sobu.
-Nora. - pozdravio me je doktor Dominik.
-Sve je prošlo u najboljem redu, dobro je podnela sve, ostaće ovde par dana na posmatranju, posle toga može kući. Za mesec do dva će biti normalna, bez ikakvih znakova da je bolest uopšte i postojala.
-Hvala Vam puno, doktore. - rekao sam uz klimanje glavom.
