Njen spas

11

NEMANJA BLECK

Nakon posla sam malo prošetao gradom jer mi je trebalo da razbistrim misli.

Od kada se Nora pojavila u mom životu počeo sam da osećam nešto prema jednoj ženi, njoj.

Očarala me je i nešto u meni mi govori da ona ne spava sa mnom jer to želi već iz nekog drugog razloga, a ja taj razlog želim da saznam.

Kada sam šetao nisam obraćao pažnju da ljude oko sebe, već sam uvek bio duboko u svojim mislima, ali je ovog puta to bilo drugačije.

Za oko mi je zapala jedna devojka koja je sedela na klupi i po svemu sudeći plakala. Ne znam zašto, ali me je ta devojka jako podsećala na Noru.

Polako sam joj prišao i shvatio da ta devojka ne liči na nju, već da to i jeste Nora.

-Ćao. - pozdravio sam je i seo na klupu pored nje.

Polako je prebacila pogled na mene i video sam da su joj oči bile crvene od plakanja. Bez obzira na crvene oči i natečene obraze, ona je i dalje bila jako lepa.

-Ćao. - rekla je i ona meni zbunjenom glasom i rukom obrisala vlažne obraze od suza.

-Zašto plačeš, Nora? - upitao sam pitanje koje me je zanimalo i odlikovao sam odgovor.

-Jedna meni bliska osoba je preminula.

-Žao mi je.

-I meni.

Nije mi bilo prijatno ni drago gledati njene suze i želeo sam je oraspoložiti. Ne znam šta voli da radi kada je tužna, ali ja sam voleo seks kada sam god tužan. S obrzirom na njenu stidljivost mislim da je seks neće oraspoložiti, pa mi je zato na pamet pala sjajna ideja.

-Ajde ustaj, želim ti pokazati nešto. - ustao sam, stao ispred nje i pružio joj ruku koju je ona sa oprezom gledala.

-Gde? - upitala je kada je svoj pogled prebacila sa nije ruke na oči.

-Videćeš, ajde. - ubeđivao sam je.

Konačno je sa velikim oprezom prihvatila moju ruku.

Poveo sam je prema svom automobilu jer mesto nije bilo baš blizu.

Vožnja je bila mirna, muzika je lagano svirala, a ona je tiho pevušila.

U životu sam imao puno žena, ali ni jedna nije bila kap Nora. Sve su mislile o novcu, skupim mestima i markiranoj odeći, a ona nije. Na sebi je nosila sasvim obične farmerke i belu bluzu preko koje je nosila laganu jaknu. Iako nije nosila skupe stvari bila je i dalje najlepša žena koju sam upoznao.

Crne oči su krile neku dubinu i, slobodno mogu reći tugu.

Vožnja je trajala, a ona je sve vreme gledala kroz prozor i pevušila. Kada smo došli do male šumice kroz koju ćemo proći video sam promenu u njenom ponašanju. Nije više pevala i rukama je stiskala torbu koja je bila na nogama.

-Gde idemo? - upitala je drhtavi glasom.

-Videćeš kad stignemo. - rekao sam blagim glasom sa naznakom smeška na svom licu.

Na njenom nije bilo osmeha, sve što sam čitao na njenom licu bio je strah. Možda je mislila da ću je ubiti ili ko zna šta, ali neću.

-Ne plaši se, neću te povrediti, mesto na koje te vodim je jako lepo, Nora. - meni se sviđa i njoj će se svideti nadam se.

-Ne plašim se. - rekla je i dalje drhtavi glasom.

Vožnja je trajalo još nekih petnaestak minuta dok se konačno nismo zaustavili.

Izašli smo iz koi i krenuli prema prelepom mestu.

Išla je pored mene, koliko toliko opuštena.

-Dođi. - uhvatio sam je za ruku i poveo prema vrhu brda.

Brdo nije bilo toliko lepo i zanimljivo koliko pogled sa njega. Sa vrha brda se mogao videti ceo Rim, a pogled je bio magičan što danju što noću.

-Sedi. - pokazao sam joj na klupu koja je bila napravljena od drveta prefarbanog u crvenu boju.

Bio je mrak već počeo padati, nebo je bilo tamno sa velikim brojem magičnih svetlucavih zvezdica.

Ona je gledala u nebo i divila se lepoti prirode, a ja sam se divio njenoj lepoti.

-Ovo je prelepo. - rekla je sa velikim smeškom na licu.

Prav, mali nos, velike trebavice, rumene usne, rumenkaste jagodice, lice bez imalo šminke ostavljali su sve  koji bi je pogledali bez daha, pa tako i mene.

-Drago mi je da ti se sviđa. - a meni se sviđa tvoja lepota.

-Hvala ti što si me doveo ovde.

Nakon nekog vremena ona je morala da se vrati kući pa sam je odvezao.

Vožnja je ovog puta bila prijatnija. Muzika je svirala, ona je pevala, malo i ja sa njom. Bilo mi je zabavno. Ona je zabavna. Nije se stiska kao da ću da je pojedem.

Ostavio sam je ispred jedne zgrade u kraju gde su živeli prosečni ljudi. Ne oni koji nisu imali za preživeti, ali ni oni koji su se razbacivali novce.

Osetio sam čudan osećaj jer sam smatrao da ona treba živeti i tretirati se kao kraljica vredna svega, svake borbe ili rata.

-Vidimo se u petak u isto vreme na istom mestu, Nora. - podsetio sam je kada je krenula da izađe iz automobila.

Klimnule je glavom i polako mi se gubila iz vida dok je ulazila u zgradu.

••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••
840 reči...

Jedno malo i slatko poglavlje je tu.

Ako vam se svideo deo ostavite vote i komentar.

Nije me bilo, ali poglavlje je spremno. 

Nadam se da me niste zaboravili i da niste zaboravili Noru i Nemanju.

Uskoro novi deo, a do tad uživajte u ovom.

Vaša, Marija Mark 😘.