Ali zasto nam se ovo desava?
nista se idalje ne resava i zivci mi se kidaju dok mi tvoje ruke skidaju bretele od brusa sa krkih ramena,a niz obraz suza.
Ta ramena nose sav teret koji mi das.
imenovala sam ga veza, krunisala ljubavlju nasom koju mi obecavas svaki dan. Ja idem uz planinu sa tim teretom kao sizif sa kamenom.
ne bi trebalo da bude teret, zar ne? ali svako poklekne nekad i nema vise snage da to pretvara u laku markiranu torbu koju nosi sa sobom po gradu i skuplja komplimente od prolaznika.
to je uredu. svedok sam svemu i nije mi zao, jer ce taj teret opet postati torba i moci cu da se setam po centru sa tobom u ruci i da me ne zanimaju zvuci poznatih faca koji mi konstantno pridolaze.
jer ako me volis toliko koliko govoris, neces me dati i odustati sada, vec cemo da zapnemo i da se ne prepustimo vejvu losih misli, vec divljamo na rejvu gde gorimo od zelje i ljubavi.
STAI LEGGENDO
njemu.
Poesiakratke pesme i proze napisane njemu, ljubavi mog karantina. sad kad je prosao karantin, idalje je moja ljubav koju sebicno cuvam. osobi koja me bezuslovno volela prihvatala.
