Kao u snu

Uvod

Svrha života? Zamišljena Sofija koračala je u jednom toplom danu, išla je kući iz škole. Bila je tek osmi razred a već se pitala zašto postoji, da li će ikome biti žao ako je nema i da li će ih njen odlazak promeniti. Tek osmi razred a već se brinula o svemu kući, ona nije imala odmora, spavanje do po sred podne mogla je da viđa samo na filmovima ali ne i da doživi.
Sofija je živela sa njenom tetkom, roditelji su joj poginuli u saobraćajnoj nesreći jedne noći dok je ona bila u pelenama. Čuvala ju je baka koja je takođe preminula, od tuge za svojim sinom za koga je Sofija smatrala da nije vredan toga. Od malena bila je jako ljuta na njih jer po onome što je čula od drugih, njeni roditelji nju nisu želeli i kada se rodila ponašali su se kao da ne postoji. Srećom ili nesrećom bog će znati Sofija je ostala prepuštena tetka Veri, sestri njene majke koja je ostala usedelica, džangrizava, naporna i večito nervozna žena.
Sa samo 2 godine zatvorila ju je u špajz jer nije mogla da trpi postavljanje pitanja koja je Sofija kao i svako radoznalo dete postavljala. Sofija je od malena navikla da za svaku grešku dobije batine, da bude kažnjena, navikla je na to da život donosi nepravdu vrlo češće nego pravdu. Navikla je na svu onu decu koja bi je maltretirala i koja bi večito našla opravdanje za svoje greške. Tetka je njima verovala pre nego njoj, zašto, verovatno ni sama Vera nije znala. Tako je u drugom razredu Sofija napokon kupila sebi svoju prvu knjigu, do tada je koristila knjige svoje starije sestre koja je otišla na fakultet, iako knjige nisu bile odgovarajuće učiteljice joj nisu ništa govorile jer je Sofija bila jako vredna , voljna i marljiva učenica. Svima se hvalila svojom vlastitom knjigom iz matematike, bila je jako srećna, dok su je svi gledali popreko ona je po prvi put osećala sreću. Za vreme užine dok je Sofija jela školsku užinu namenjenu svojoj drugarici koja taj dan nije došla u školu dva dečaka iz prvog razreda su joj rušili i to malo sreće. Kada se vratila u učionicu zatekla je svoju knjigu izgaženu i raskupusanu na podu učionice.
Sofija je bila takva da nije mogla da se naljuti na osobe, "nema veze" rekla je "to samo govori o tome kakvi su oni" učiteljica je klimala glavom i tu se ta tema završila. Kasnije se saznao i razlog tog dešavanja, naime je dečaku Sofija mnogo pametovala te je on odlučio da joj tako stane na put.
-hej pazi-nekakav glas trgne Sofiju iz njenih misli
-umalo da te udari auto, pazi se- rekao je jedan smeđokosi dečko koga Sofija prvi put vidi u njenom selu
-hvala ti- rekla je preplašeno i uspaničeno, nastavila je put kuće, primetila je da dečko ide iza nje svo vreme
-ti to mene pratiš, nisam te viđala ovde pre- upitala je Sofija okrenuvši se ka njemu, momak se nasmejao
-ne, juče smo se ja i moji prijatelji doselili ovde, u napuštenu kuću, to je sada naš nov internat-smrkla se Sofija
-kako, molim?
-jedna kuća na kraju sela napuštena je u nju su nas preselili iz nekog drugog sela, da ti ponesem ranac?-upitao ju je pruživši ruku
-hah kako hoćeš- dala mu je njen teški ranac
-koliko imaš godina-upitala ga je
-sedamnaest, ti?
-petnaest, zar ti ne ideš u školu?
-idem u internatu imamo i školu, ovaj samo
-Sofija
-Sofija nikome ne govori za naš internat, ni ti ne bi trebala da znaš za njega ali eto
-čudan si- rekla je Sofija bez razmišljanja, momak se nasmejao
-e ovde je internat- pokazao je momak na jednu kuću blizi njene
-blizu je i moja kuća
-hoćeš da upoznaš moje prijatelje?-pitao me je
-nisam ni tebe još upoznala, polako ima vremena, nećete se opet seliti, valjda
-nećemo ako nikome ne kažeš za nas
-neću reći, daj mi ranac moram kući kasnim na ručak- rekla je Sofija te je uzela ranac i otrčala je kući