Kao u snu

2

Kada se vratila kući, Sofija je zatekla svoju tetku kako sedi i čeka je. Nije joj dopustila ni da objasni zašto se zadržala više nego što je predviđeno samo je drsko rekla: "Operi sudove i sredi sobe, danas se briše prašina".
-Tetka moram da učim za sutrašnji test
-ne zanima me, da imaš da učiš došla bi kući na vreme, hajde sada kreni i da skuvaj mi jednu kafu
Sofija je počela da plače od besa.
-a ti ćeš da sediš, ni ručak nisi napravila, sediš od jutros, moram da radim, spavam od 10 sati i da imam dobre ocene, ne pitaš se da li je sve to moguće postići
-kako to razgovaraš sa mnom- tetka Vera je udarila Sofiju koja je nakon toga samo otrčala do kupatila gde bi inače spas pronašla u starim, zarđalim, šiljatim makazama koje bi zarila u svoju kožu i tako bi osetila emocionalno olakšanje ali i fizičku bol. Obično je to sebi radila kako ona to kaže jer je bila nemoćna jer je morala da ćuti i trpi nepravdu, sebe je tako kažnjavala zbog svega toga, jer se rodila i jer je osuđena na ovakvu patnju. I ovoga puta je Sofija uzela makaze u svoje ruke, jako ih je stegla i  suze su samo sklizele niz njene obraze. "Ne smeš to da uradiš, neće to zauvek biti tvoje rešenje" govorio joj je jedan unutrašnji glas dok ju je drugi nagovarao da ipak to uradi. U jednom trenutku setila se Vilijama i čim se setila njegovih reči i čim je u sebi poželela da je pored nje, Vilijam se stvorio pored nje.
-nemoj ostavi to- oteo joj je makaze iz ruku koje su bile crvene jer je makaze stegla toliko jako da je samo taj bol dovoljan da je navede na dalje zlo
Zagrlio ju je a ona je samo plakala, bila je crvena u licu kao i u rukama, oči su joj bile pune suza i obrazi su joj bili preplanuli i mokri.
-ne želim je u svom životu- rekla je stežući zube i jecajući
-otići će, neće je biti zauvek- ćutala je i plakala, jecala, na kraju je zagrlila Vilijama, kada se malo smirila odaljila se od njega te je izduvala sadržaj iz nosa o toalet papir i umila se
-izvini što me gledaš ovakvu
- to je bio moj izbor, ne brini se ništa, dođi- raširio je ruke kako bi mu ona došla u zagrljaj što je i učinila. U njegovom zagrljaju bilo je najlepše, kao u najmekanijem i najmirišljavijem krevetu, osećala se sigurno i njegov zagrljaj davao joj je snagu za dalji život.
-idem ja sada, bolje si zar ne
-jesam, jesam- čim je izgovorila te reči Vilijam je otišao. Sofija je izašla iz kupatila i počela je da sređuje kuću i radi šta joj je tetka Vera rekla da uradi. Na kraju dana kada je počelo da se smrkava učila je i radila je domaći.
Ležala je na leđima u krevetu pokušavajući da zaspi. Iako joj se spavalo nikako nije mogla da zaspi. Već se brinula kako će se sutra probuditi na vreme jer još uvek nije zaspala. "Šta li Vilijam radi?" Pomislila je i u tom trenutku Vilijam se stvorio pored nje u krevetu. Ležao je i gledao je u oči, uplašila se, ne mnogo ali jeste.
-otkud ti ovde?
-mislila si na mene i došao sam, smetam li?- upitao je Vilijam ustajući
-nе, naprotiv, možda uspem da zaspim kada si ovde-nasmejao se te je sklonio bič kose koji mi je padao preko lica, nastupila je neprijatna tišina
-okrenuću se, ako želiš možeš da prespavaš ovde ionako te niko ne vidi- klimnuo je glavom i Sofija se okrenula na drugu stranu, dok je pokušavala da smiri svoje srce koje je nenormalno brzo kucalo osetila je Vilijamove ruke oko njenog stomaka, zagrlio ju je. Okrenula se ka njemu te ga je pogledala ali Vilijam je već zaspao, vrlo verovatno je to čak i nesvesno uradio. Sofija tek sada nije mogla da zaspi, pored srca koje se nije smirivalo osetila je takozvane leptiriće u stomaku. Obuzela ju je neka nervoza ali je takođe osećala sreću jer je Vilijam pored nje. Želela je da ovaj trenutak potraje večno, nesvesno grljenje je ionako toliko priželjkivala, vrlo često je u sebi samo pomislila " zagrliću ga pa šta bude biće" ali nikada nije imala hrabrosti da to i učini. Bojala se da li je to u redu, kako bi na to on gledao i bojala se šta će drugi reći na taj njen postupak ipak je on poprilično stariji od nje.
Jutro je osvanulo, Sofija se budi otvorenih usta te oseti da je ispod njene glave poprilično velika lokva njenih bala. Uspaniči se jer je bila okrenuta ka Vilijamu i jer je izgledala jako "ružno" to drugo je samo umislila. Sofija je zapravo bila devojka koja je uvek bila jako lepa, čak i u ovakvim situacijama. Ustala je i u tom trenutku Vilijam se probudio, Sofija se snašla tako što je bacila prekrivač preko lokve a usta je obrisala.
-dobro jutro- rekla je tiho
-dobro jutro- rekao je Vilijam grubim jutarnjim glasom
-uuu imaš jutarnji glas-nasmejala se Sofija
- i to veoma izražen- dodao je Vilijam te se nasmejao
- kako si spavala?-upitao je
-nije loše, doduše najbolje ove nedelje
-znači da ti prija moje prisustvo-nasmejao se a Sofija se malo postidela
-Sofija ustaj, zakasnićeš u školu neću da ti pravdam- vikala je teta Vera iz susedne sobe
-bolje da ja sada idem, vidimo se posle škole?- upitao je Vilijam
-može -odgovorila je Sofija te se Vilijam izgubio i ona je izašla pred tetku da vidi da je ustala i da je počela da se sprema za školu.