Kao u snu

Kraj

-ja sam Sofija- osmehnula se pruživši ruku ispred sebe
- Elizabeta, videla sam te one večeri, da sam znala o čemu se radi sigurno bih se i tada predstavila- rekla je visoka devojka plave kose dok se rukovala sa Sofijom
- naravno- tiho je rekao Vilijam, Elizabeta se osmehnula i pogledala ga je. Proveli su lepo vreme zajedno, Elizabeta je jako slatka i simpatična devojka. Deluje umišljeno na prvi pogled, nadmeno ali razmišljanja joj nisu takva, potpuno je normalna.

- laku noć- rekla je Sofija dok je Vilijam izlazio iz sobe uputivši se ka još jednoj žurki koja se održavala kod njegovog druga.
- Vilijam ne postoji- rekla je žena crne kratke, uvijene kose, bila je obučena u belo i nadvila se nad Sofiju dok je ona ležala na nekom krevetu. U prostoriju ušao je Sofijin otac, bio je isti onakav kakvog ga se sećala. Pomilovao ju je po glavi i osmehom ju je ohrabrio. Kada se probudila shvatila je da je jutro, ustala je i spremila se za školu, ta priprema naravno obuhvata i spremanje doručka za Veru koja je idalje čvrsto spavala zbog tableta. Sofija je lagano otišla do škole gde je naravno bila odbacivana od društva ali lakše je to podnosila sada kada zna da ima... Koga? Koga ja to imam? Upitala se Sofija te je samu sebe zatekla u neznanju, sećanje kao da joj je tražilo neku osobu ali te osobe nigde nije bilo. Kao da je nikada zapravo nije upoznala, kao da je nije ni bilo. Nastala je totalna konfuzija u glavi, dok je ona o tom pitanju razmišljala nastavnik istorije joj je postavio pitanje koje ona nije ni čula.
- Sofija da li si dobro ti- upitao ju je zaista zabrinuto, napokon neko ko je istinski zabrinut za nju, ali možda se javio prekasno.
- izvinite, da li mogu do toaleta- upitala je zbunjena Sofija te je izašla nakon odobrenja. Hladna voda kao da ju je osvestila, ali morala je da se uveri, pogledala se u ogledalo koje je bilo ispred nje a zatim je pogledala svoje šake. Na njima su se nalazile one rane od pre dva dana, naravno da ga imam, Vilijam dosetila se Sofija te se sa osmehom od uha do uha vratila u učionicu. Nikome nije bilo jasno šta se dogodilo pa ni njoj samoj. To je sada nebitno. Sela je na svoje mesto pokraj prozora i baš kada se zapitala gde he Vilijam i zašto ga nije videla od juče ugledala ga je kako šeta ulicom. Bio je onakav kakvim ga je pamtila, kratka plava kosa, oštra brada, plave oči i razvijeni mišići. Osmehnula se kada ga je videla te je jedva dočekala kraj školskog dana. Odmah se zaputila ka njemu, čekao ju je ispred škole. Poneo joj je ranac kao i svaki put a tada su otišli do njene kuće. Dok su sedeli u njenoj sobi kroz glavu joj je prošao momak duge braon kose sa izraženom vilicom i povećim nosem. Odakle ga znam? zapitala se ali je to pitanje zauvek ostala misterija jer je Vilijam odlučio da je prekine sa razmišljanjem i to poljubcem. Osmehnula se i uzvratila mu je poljubac osećajući ogromnu količinu ljubavi.

- ideš sa mnom, zar ne- upitao ju je Vilijam gledajući je nebo plavim očima, bila je kao hipnotisana njima te je samo klimnula glavom.
- hajde da onda damo Veri lekove da se uspava što pre- rekao je te je ustao i uradio što je već predvideo dok je Sofija krenula da se sprema za još jedan izlazak sa njim.

- pronašli smo je ovde- rekle su dve žene dok su stajale pored auta policije u kome je sedela Sofija - kaže da je tu sa njenim dečkom, da je izašla sa njim ovde- pokazale su prstom u napuštenu zgradu preko puta
- gde se nalazi njen dečko- upitao je visoki policajac koji je sve zapisivao
- tvrdi da je tu- odgovorila je jedna žena, policajac se namrštio
- morate da pođete sa nama da date izjavu- rekao je policajac te su ušli u auto u kome je Sofija raspravljala sa Vilijamom o tome kako nije trebala da im kaže za njega.
- videćete Vilijame, sada si tu- tvrdila je Sofija - vidite mog dečka zar ne- upitala je, svi su je samo pogledali, rastužili su se i seli su u auto
- pobogu pomerite se vidite da tu moj dečko sedi- rekla je Sofija gurajući jednu od one dve žene.

-šta imamo ovde- upitao je glavni policajac dok je ulazio u kancelariju gde su svi već sedeli
- devojka se zove Sofija, mislimo da nije psihički stabilna, tvrdi da je dečko sa njom sada, da su noćas izašli a mesto izlaska je bila napuštena zgrada. Proverili smo je, tamo nema ničega, ni traga da je tamo bilo ko kročio unazad 10 godina. - pričao je policajac - ove dve gospođe su je pronašle na ulici te su pozvale policiju nakon što su sa njom popričale
- ništa, utvrdićemo identitet, uzmite izjave od njih a do tada pozovite psihijatra da se pobrine za Sofiju
- ne, ne treba mi, bio si u pravu misle da sam luda- Sofija se obratila nekome kraj sebe, nekome u kome je našla spas i ljubav koju sve ove godine nije dobijala. Svi u prostoriji su se samo pogledali.
- Sofija, vodimo te kući, kod tetke- rekao je policajac dok ju je vozio kući, samo je ćutala. Stigli su, pokucao je na vrata ali niko nije odgovorio.
- verovatno spava, ima one tablete za smirenje- rekla je Sofija, policajac je otvorio vrata te je ušao unutra. Dok je Sofija odmah otišla u svoju sobu on je potražio Veru po kući. Prizor koji je zatekao bio je nimalo prijatan. Verino hladno i ukočeno telo na podu bilo je pobledelo, pena joj je idalje bila u ustima i oko njih.

Psihičko i fizičko zlostavljanje dovelo do ubistva i upropašćenog mladog života

Devojčica (15) ubila svoju tetku tabletama za spavanje a zatim izašla napolje u kasnim večernjim satima, tvrdi da je otišla sa dečkom do kluba gde su često izlazili.
U ranom detinjstvu ostala je bez roditelja te je o njoj vodila računa njena tetka koja je bila nemarna, bila je prilično nasilna prema devojčici, takođe devojčica je bila odbacivana i maltretirana od vršnjaka.
Zbog svega što joj se desilo devojčica je zadobila teške traume i razne ostale psihičke poteškoće. Izmaštala je svog dečka, prijatelje, svoju sreću i ljubav.
Ožiljci na rukama govore kroz kakvu je bol prolazila, pokušavala je sa njom da se izbori sama ali i da upozori sve oko sebe o tome.
Niko nije obraćao pažnju na to, ili je vešto prikrivala ili smo toliko nemarni da nismo uvideli problem koji se dešava u našem komšiluku.
Izjave komšija pogledajte u nastavku...