Kao u snu

7

Sofija je ležala pored Vilijama, okrenuta ka njemu, gledala ga je direktno u oči dok ju je on mazio po obrazu.
-nemoj više da se tučeš- rekla je umiljato
- moraću kad zagusti- rekao je Vilijam
-nemoj jako me je strah zbog tebe- odgovorila je Sofija
-ne plaši se za mene, ne brini
-kako je to moguće, ne izlaziš mi iz misli- Sofija je idalje pokušavala da ga odgovori od ideje o tuči
Vilijam se nasmejao a zatim ju je poljubio na kratko. Sofija je uzdahnula a Vilijam se trgao.
-ma šta je- nasmejao se dok ju je gledao u njene nebo plave oči
-ne znam, osećam neki nemir- odgovorila je Sofija dok su joj suze polazile na oči same od sebe
-hej zašto plačeš- upitao je Vilijam zabrinuto
- ne znam, ne mogu da kontrolišem, srce će mi stati Vilijame- čim je to izgovorila Vilijam je znao o čemu se radi, napad panike, privukao ju je u zagrljaj te joj je bilo malo lakše
Dok su je drugi zanemarivali on je jedini uvek bio uz nju. On je taj koji je grli kada joj je to potrebno, jedino njegov zagrljaj oseća u poslednjih nekoliko godina. Toliko joj prija da joj to uzrokuje panične napade, nije navikla na ovoliku ljubav i pažnju pa paniči jer ne zna da li je to normalno. Suze su išle jedna za drugom dok je ona kao miš ćutala i žmurala u njegovom zagrljaju. Ubrzo stanje se smirilo te je poljubila Vilijama u obraz.
-bolje si- upitao ju je brižno
-jesam- rekla je pogledavši ga a zatim se vratila u njegov zagrljaj jer se tamo osećala izgubljeno, oduvek je želela da bude izgubljena, tada joj je lepše, tada joj ta izgubljenost predstavlja jedini najveći problem. Tada bi imala i vremena za odmor i vremena za sebe. U njegovom zagrljaju je osećala sigurnost svih vrsta, prijateljsku, roditeljsku(mada je nikada nije osetila), sigurnost od strane partnera i onu najvažniju ali ne i tako prisutnu sigurnost od same sebe.
-dešavalo ti se to i ranije?-pitao je Vilijam
-da, možda dva puta- odgovorila je
- ne brini to su samo panični napadi
- znam ali za vreme njih osećam se kao da ću umreti, kao da je sve tako blizu kraja i nakon toga sam jako umorna što me nervira, ne želim da budem umorna- rekla je Sofija Vilijamu koji je jedva suzdržavao suze
-sve će se srediti princezo- rekao je
- kada, kada će sve biti lakše
- jako si blizu toga ne brini
Samo je ćutala nakon toga, idalje je ležala u njegovom zagrljaju u kome se osećala kao da je kod kuće koju nikada nije imala.
-odmori se, sada si sigurno malaksala
- ne brini dobro sam sada
-odmori princezo- rekao je Vilijam te je pomazio po kosi
Nakon nekoliko minuta tišine osetio je  kako se Sofija trza, pridigao ju je i video je da plače, raznežila se i sve ju je stiglo.
-isplači se biće ti lakše- poljubio joj je nos koji je bio mokar od suza a zatim ju je ponovo vratio na svoje rame. Nakon nekog vremena rekla je kako mora do toaleta. Vilijam nije znao pravu priču svega toga, nije znao da je plakala zbog njegove tuče i zbog toga što je on te batine verovatno nezasluženo dobio. Kada je stigla u kupatilo internata počela je da udara pesnicom u zid. Bolelo je, želela je to, ruka je trnula, osećaj zadovoljstva prožimao je njeno telo, taj osećaj koji toliko obožava, koji je spasava kada je bespomoćna. Osećaj za koji ju niko nikada neće razumeti, kako i zašto ga voli. Udarala je pesnicom u zid nakon što je završila, kada je smatrala da je dovoljno, da će ostati modrica na njenoj ruci zahvaljujući kojoj će možda neko nešto primetiti i zbog koje će možda neko i nešto preduzeti. U njoj je umirala želja da prestane, u njoj je nešto tražilo pomoć, cvilelo je u strahu i želji ali nažalost to niko nikada nije primećivao. Ispred vrata toaleta začuo se Vilijamov glas.
-znam šta si uradila, smem li da uđem- pitao je smireno a tek je tada nastupila histerija
-ne, ne, ne, nisam ja to uradila, nisam htela- pričala je Sofija dok je pokušavala da skroz ispravi ruku ali od bola nije mogla
Vilijam je ušao u toalet te ga je zagrlila.
-nemoj da se ljutiš molim te, jače je od mene
- daj mi da vidim ruku- rekao je, pogledala ga je sa suznim očima
- ne ljutiš se na mene
- ne- odgovorio je te mu je pružila ruku koja je bila crvena i vruća
Stavio joj je ruku pod mlaz hladne vode dok joj je brisao suze i smirivao ju je.
-sve je okej- rekao je
I nakon čitava histerija završila je takođe što se Sofija zajedno sa Vilijamom vratila u sobu gde je zaspala u njegovom zagrljaju.