Kao u snu

1

Sutradan vraćajući se iz škole kod velike dvospratne kuće koja je oduvek strašila decu Sofija je zatekla njenog druga kome nije znala ni ime. Pošao joj je u susret i uzeo joj je ranac te ga je poneo.
-čekao si mene?
-da, zapravo, nadam se da imaš malo vremena za mene
-kako misliš
-želiš li sa mnom do kafića u sklopu internata, danas je direktor van grada tako da možemo tamo- osmehnula se Sofija te su joj se rupice na obrazima pojavile
-može, tetki ću reći da sam ostala na šestom času
-ja se zovem Vilijam
-drago mi je-osmehnula se
-Sofija kako to da me vidiš, mi inače nismo vidljivi ljudima
-pa ne znam eto vidim te-nasmejao se
-idemo prečicom-rekla je Sofija te je potrčala u sokak pokraj glavne ulice, Vilijam ju je pratio, nije dobro poznavao ni Sofiju a ni ovaj kraj
Dok su išli kroz nečiji voćnjak Sofija je izula svoje patike i čarape te je po travi hodala bosa dok ju je Vilijam samo gledao.
-šta ti je, nikad nisi video da neko hoda bos-nasmejala se
-pa i nisam baš
-hajde izuj se-rekla mu je te je stala pred njega
-neću, dobro mi je ovako
-ništa ti neće faliti-koraknula je napred a zatim nazad te ju je ujela pčela, počela je da skače na jednoj nozi
-vidi da li je ostala žaokaa, ako jeste izvadi je, molim te požuri-sela je na travu a Vilijam je zagledao u njeno stopalo te je izvadio žaoku i tada se intenzitet bola smanjio
-vidiš da bi mi falilo nešto-nasmejao se
-nema veze zdravo je sve to- rekla je uplakana Sofija
-dobro si?-upitao ju je Vilijam te se ona zamislila
-hej-rekao je Vilijam-dobro si?
-jesam, jesam, ne sećam se kada me je zadnji put neko to pitao, zato sam se zamislila, hajde idemo moram nešto da ti pokažem
Hramljući je nastavila dalje, Vilijam je požurio ka njoj te joj je pomogao tako sto se ponudio da de osloni na njega. Ubrzo došli su do potoka gde je Sofija inače dolazila kada je nešto muči.
-ovo je moj spas, ovo mesto volim više nego svoju kuću- rekla je i pošla je ka drvetu koje je palo preko korita potoka
- stani pomoći ću ti- prišao je Vilijam te joj je pomogao, seli su na stablo tog drveta
-jako volim potok, tumačim da sam u prošlom životu bila vila- Vilijam se nasmejao
-oteklo ti je stopalo-rekao je Vilijam
-neka je, nema veze- rekla je Sofija dirajući ga
-šta je ovo- primetio je Vilijam, Sofija je po svojim rukama imala mnoge ožiljke
-aa to, nebitno-pokušala je da izbegne davanje odgovora
-bitno je reci mi-navaljivao je Vilijam
-kažnjavam samu sebe kada zgrešim
-na taj način ha
-za drugi ne znam
-nemoj to da radiš
-znam jako su ružni ovi ožiljci ali posle toga mi bude jako lakše- počela je da menja boju glasa kao da će zaplakati, Vilijam joj je uhvatio ruku te je poljubio mesto na kome su bili ožiljci
-nisu ružni, samo nemoj to da radiš, sledeći put kada zaželiš da to uradiš pozovi me i doći ću
-kako da te pozovem
-samo pomisli na mene, zaželi da sam kod tebe i ja ću doći
-radi li to i kada zaželim nešto drugo, znaćeš šta sam poželela?-upitala je Sofija, želeći zagrljaj
-znaću- rekao je Vilijam grleći je
-idemo sada
Ustao je Vilijam te je pomogao i Sofiji. Otišli su u takozvani internat gde su svi gledali u Sofiju, verovatno jer je čovek. Vilijam ju je ugostio u svojoj sobi, njegova cimerka Nora trenutno nije tu tako da su bili sami. Soba je bila mala, neosvetljena ali veoma uredna.
-pa pričaj mi malo o sebi- rekla je Sofija Vilijamu
-šta da ti kažem evo me ovde u internatu, ne znam ni svoju majku ni svog oca, školujem se za automehaničara i tako hahaha šta da ti kažem više- Sofija se nasmejala
-pa ja sam Sofija živim tu u tvom komšiluku, majka i otac su mi poginuli kada dam bila jako mala, mada i bolje jer me nisu podnosili, živim sa tetkom koja me takođe ne podnosi i tako
-ne brini, sve će doći na svoje
-kako misliš
-mislim na to da će ti život krenuti na bolje, ipak sada sam ja deo njega- namignuo je te se Sofija nasmejala
-vidim da si jako skroman
-skromnost pre svega-oboje su se nasmejali
-hoćeš nešto da popiješ-pitao ju je Vilijam napokon svo vreme je čekala to pitanje jer je umirala od žeđi
-može šta god samo nemoj neki alkohol-odgovorila je Sofija
-zašto me alkohol, petak je zar ne?- naglo se okrenuo Vilijam te je upitao, Sofija se nasmejala
-za mene nema razlike u danima, zato-Vilijam joj je doneo čašu soka od narandže, popila je par gutljaja zatim je legla na njegov krevet stavivši noge u njegovo krilo
-krevet ti je jako udoban, za razliku od ove sobe super je- Vilijam se nasmejao  te joj je dirnuo stopalo koje je bilo otečenije nego pre
-hoćeš da ti dam neki lek da te ne boli
-ma ne brini, ne boli, a i da boli neka boli i treba
-ne treba-uzeo joj je stopalo u njegovu ruku te ga je poljubio fok ga je ona samo gledala u neverici
-šta, pa da brže prođe-osmehnuo se Vilijam, Sofija je sklonila noge sa njega te je normalno sela, ispila je sok
-mislim da je vreme da krenem- rekla je užurbano
-kuda žuriš tek si došla-upitao je Vilijam znajući da žuri jer joj je neprijatno
-tetka će me tražiti- rekla je i odskakala je na jednoj nozi iz njegove sobe
-stani, sačekaj, pomoći ću ti- rekao je Vilijam ali ga Sofija nije poslušala te je pošao za njom i dok su ih svi gledali uhvatio ju je u naručje te ju je poneo do kapije dok je ona vikala da je spusti, spustio  ju je ispred kapije gde su se i pozdravili
-ako ti je teško pozovi me odmah ću doći- rekao je Sofija je klimnula glavom a zatim je otišla kući