Kao u snu

8

Kišno jutro je svanulo, Sofija se budi iz takoreći zimskog sna jer je stvarno dugo trajao. Njene i Vilijamove ruke i noge bile su ispreplitane tako da se nije znalo koje su čije sve dok se Sofija nije pomerila. Vilijam se probudio, dok je trljao oči Sofija je osetila bol u ruci, pogledala ju je i ispravila, bila je modra i otečena. Vilijam ju ne uzeo i poljubio, to je bio trenutak kada je shvatila da se probudio. Nasmejala se i poželela mu je dobro jutro.
-kako si- pitala ga je
-dobro sam, ti
-i ja sam- oboje su se osmehnuli zatim je Sofija skočila sa kreveta i potražila je telefon da vidi koliko je sati
-moram da idemmm- uzviknula je glasno i uplašeno
- polako- nasmejao se Vilijam te je na jedan trenutak nestao, pojavio se sekundu kasnije
- tetka idalje spava- rekao je kada se vratio
- možeš da me teleportuješ kući-pitala je Sofija na šta se Vilijam nasmejao
-mogu da te ispratim, moć teleportacije nije nešto što posedujem
Sofija je klimnula glavom idalje ozbiljno te je uhvatila Vilijama za ruku i pošli su do njene kuće. Tetka je spavala kao top tako da je Vilijam ostao kod Sofije još par minuta. Zajedničko vreme proveli su tako što su se jedno drugome izvinjavali a završili su Vilijam na krevetu ležeći a Sofija na Vilijamu ležeći, ljubili su se i smeškali su se jedno drugome.
-Sofijaa- začuo se kreštavi glas tetke
-idem ja- rekao je Vilijam, poljubio je Sofiju na blic te je nestao
-molim tetka-povikala je Sofija dok je izlazila iz sobe
- spremaš se zar ne- pitala je Vera
-da, da- rekla je Sofija te se vratila u sobu i počela je da se sprema za novi školski dan
Kada se spremila otišla je u školu gde je trpela vršnjake i naravno kao i ostali dosadna predavanja još dosadnijih nastavnika. Vilijam je trenutno isto u školi na predavanjima, za vreme dvočasa istorije, najdosadnijih časova ikada poslala je Vilijamu poruku ali ne običnu, poslala mu je poruku putem misli jer joj teta Vera nije dozvoljavala da nosi telefon u školu.
-nedostaješ mi- pomislila je
-i ti meni, dosada me ubija- uzvratio je Vilijam iako Sofija nije ni znala da će uspeti da stupi u kontakt sa njim
- meni kažeš, imam dvočas istorije- začuo se Vilijamov smeh
- kada završavaš danas- pitao ju je
- završavam za 3h- odgovorila je
- doći ću po tebe- rekao je
-Sofija da li si ti odgovorila na drugo pitanje- iz misli ju je trgla nastavnica masne kose
-moram da idem, vidimo se-pomislila je te se isključila i nastavila je da prati časove
Nakon škole Vilijam ju je sačekao ovoga puta na samoj kapiji, nije smela da reaguje kako bi inače. Inače bi mu se zatrčala u zagrljaj a sada je morala da dođe normalnim hodom do njega te da ga uhvati za ruku. Kada su se udaljili od mase ljudi okrenula se ka njemu te ga je poljubila u obraz, uzeo joj je ranac te ga je poneo. Danas joj je ranac najteži jer nosi dva atlasa pored ostalih knjiga. Razgovarali su držeći se za ruke, planirali su kako će večeras on prespavati kod nje jer se ionako ne viđaju ceo dan. Blizu internata Vilijam joj je rekao da će je čekati kod kuće koja je druga od internata.
-zašto-pitala ga je
- pobegao sam sa zadnjeg časa- nasmejao se a Sofija je odmahnula glavom i prevrnula očima
Sačekao ju je ispod kruške naslonjen na njeno stablo. Kada se uspravio otresao je leđa koja su bila mišićava ali prilično mršava. Sofija nije stigla ni da se pozdravi sa njim kada ju je teta Vera pozvala da brzo dođe u kuću. Potrčala je misleći da joj se nešto desilo, iako je to nekada možda priželjkivala to sigurno nikada nije stvarno želela.
-moja drugarica, posestrima, na samrti je i nema ko da je pazi pa me je pozvala da dođem do nje, bojim se da ću morati da odem i ostavim te ovde do kada se njeno stanje ne promeni- rekla je uznemirena Vera, Sofija je prvi put vidi ovakvu, ovakva nije bila ni kada je njen otac, moj deda umirao
- u redu tetka, ne brini snaći ću se ovde, kada ideš- pitala sam u nadi da već sutra ode odavde
- večeras- kada je to rekla Sofija se osećala još bolje nego inače
-pomozi mi da se spakujem- rekla je Vera te su počele da pakuju ogromni kofer
Dok su pakvoli kofer Vilijam je došao kod nih, čak ga ni Sofija nije primetila, očigledno se zabrinuo za nju te je došao da vidi šta se desilo. Stojao je ispred vrata i posmatrao je njegovu devojku, Sofiju, kako njene vredne ruke pakuju Verinu odeću, osećao je ono što je Sofija osećala. Želju da što pre spakuju taj kofer, želju da Vera što pre ode. Pored svega ovoga, Vera je videla Sofijinu modricu na ruci čak se i duboko zagledala u nju ali je nije ništa pitala u vezi sa tim, sve to je i Vilijam video. Trenutak kada je Sofija spazila Vilijama bio je taj kada je Vera otišla do kupatila da se istušira a Sofija je pokušavala da zatvori pretrpani kofer. Vilijam joj je prišao i pomogao joj je, pogledali su se i osmehnuli su se jedno drugome. Vera je kroz sat vremena otišla i napokon je Sofijin zasluženi odmor otpočeo.