Dodji mi.

Završili smo

Una

Popunjavam i zadnju liniju na papiru, odgovorom koji znam da je tačan.Ustajem sigurno i zadovoljno sa mesta i predajem papir, stavljajući ga na katedru.
Prešla sam pogledom po učionici, i videla da nema nikog iz moje ekipe, pa izašla.
Sišla sam niz stepenice i kucala mami poruku da je prošlo odlično i da je vodim na ručak, a zatim izasla iz školskog dvorišta i zaputila se ka tribinama.
Na tribinama sam ih videla i ubrzala korak ka njima, a zatim stavila telefon u zadnji džep.

"Pogodite ko je uradio sve?!" povikala sam srećno i oni su se okrenuli ka meni, sa osmehom.

Prišla sam Marku i poljubila ga, kada je produbio poljubac nevoljno sam se odaljila od njega.

"Pa ljudi, završili smo." setno je izgovorila Magdalena, a meni se stvorila tuga u srcu.

"Izgleda, i to idemo svi u tri lepe.." Damjan je prokomentarisao.

"Da..Ja odlazim u Španiju, studiraću tamo, u Barseloni." rekla je.

"Da.Pa idemo u Zaokret?" pitala sam sa lažnim osmehom, trudeći se da ne zaplačem.

4.jul

Svi smo na okupu, u Markovoj dnevnoj sobi, svako za svojim telefonom i čekamo obavštenje.Mrtva tišina i nervoza se mogla opipati u vazduhu.
Refrešujem iznova i iznova stranicu, pedesetog puta kada refrešujem, pročitam da sam upala, skočim i vrisnem.
Svi podignu poglede i vrište sa mnom.

"Čestitam, srećo." Marko me privuče u poljupac a kada se odvojimo primetim meni upućen pogled pun ponosa, na šta ne odolim i ponovo ga poljubim.

"Dobrooo, dosta jeee.." Damjan nas razdvaja i privlači me u svoj zagrljaj.

"Damjane, ako nastaviš ovako da mi je otimaš ozbiljno ćemo se posvadjati." Marko mu je pretio kroz šalu.

***

Danas je bio dug dan, još malo se bližio si zalazak sunca.Svi su upali na fakultete koje smo želeli, zbog čega mi je neizmerno drago, iako osećam veliku prazninu.Zaustavim auto kod jedne cvećare i kupim bele ruže, a zatim nastavim put ka groblju.
Zaustavim se kad stignem i izadjem iz auta, zatim se uputim ka dobro poznatom spomeniku.
Čim stignem, poljubim spomenik i pomilujem sliku, a zatim krenem da sredjujem grob.
Nakon toga sednem na dobro poznati mermer oko sponenika i nasmešim se kroz suze gledajući to prelepo nasmejano lice, Arsino lice.

"Upala sam na fakultet u Istanbulu.." kazem kroz osmeh i zastanem jer mi knedla u grlu ne dozvoljava da nastavim.

Pročistim grlo i progutam dzinovsku knedlu, pa nastavim da pričam.

"Trebaš mi, Arsenije, trebaš mi kao nikada do sada.
Da me utešiš, da me posavetuješ, da mi daš vetar u ledja..Odlazim, ostavljam dečka kod volim najviše na svetu, prijatelje koje obožavam." suze se nisu zaustavljale, skrenula sam pogled na prelep zalazak.

"Ovo je treće leto bez tebe..Nedostaješ mi čoveče, neki put se borim za vazduh jer mislim da ne mogu da dišem bez tebe..Odgovori mi jebote!Hoću da čujem tvoj glas!" vrisnula sam, a moj vrisak je odjeknuo.

"Vrati mi se Arso!Trebaš mi!U rasulu sam, ne znam gde da idem, Arso treba mi dom!Tog doma nema od kako nema tebe!Bio si moj dom, moj mir!Samo mi se vrati!" zajecala sam i zakukala, došlo mi je da počupam kosu sa glave, ne znam šta da radim!

"Arso hoću da te čujem jebote!" ponavljala sam glasno, a vazduh mi je postao previše gust, pred očima mi se mantalo.

Pokušavam da udahnem vazduh, ne ide!Opet isto!Opet napad panike!Boli me celo telo, pokušavam da dohvatim telefon ali ne ide, ruke mi drhte, nemam kontrolu nad svojim telom.