Zbirka pesama: Mrtva vatra

Smrt

Došao je dan da me poljubi tama

Ne borim se, već je čvrsto grlim

Ali u srcu imam jednu neispunjenu želju

Želim se još jednom osmehnuti

Čujem plač, vriske, zvuke što plove na suzama

Jecaje što mi par puta zamalo pokrenuše srce

Slušam unutrašnju molitvu i ubrzane kletve

Čujem ženu što traži da na mom mestu bude

Osećam milovanje po kosi i mokro, toplo lice

Svima se ruke tresu dok se moje pomaknuti neće više nikada

Patnja me je okružila, ne da mi da prodišem

A ja ne želim da dišem, želim da se osmehnem

Njušim zrno bolesti što se razvija

Smrt čeka plod što zalivate suzama

Odoh, a vi takođe spakujte kofere

I vi ste mrtvi, brzo ćemo se sresti

Oči su mi sklopljene, ali duh sada jasno vidi

Oko prazne ljušture skupili se lešinari

Na licu lažno žaljenje, u duši srećni haos

Od prisutnih jedino majka me žali

Cveće na stolu gubi latice i boju

Lice se stopilo sa snežnom posteljinom

Kroz prozor me vetar zove da požurim

A ja neću otići dok se još jednom ne osmehnem

Na groblju već ste mi svi napravili mesto

Bilo je pitanje vremena kad ću tamo da svratim

Vama je strašno, mene podseća na hotel

Svako ima sobu iz koje neće izaći

Pravite mi kovčeg, drveni, crni

Nadgrobna ploča sa isklesanim osećajem krivice

Rupa sedam metara duboka, da se ne vratim kao vampir

Obavezno crnina, da još savest ne krene da grize

Gledam vas iz groba, nemojte mi davati ruže

Jer za života niste, a sad ih ne mogu mirisati

Nemojte gledati slike, radije gledajte u moje slomljeno telo

Možda i uspem da se osmehnem

Gore čeka me oblak od mojih suza

Na njemu čekam svoj sledeći život

A vi što plačete nad mesom mojim

Osvrnite se, možda sam mrav koga želite zgaziti

Palite sveće da mi osvetlite put

Da ste tako radili pre možda bih ostala živa

Zemlja je sad kao barijera kroz koju ne vidite

Ne vidite da sam se poslednji put osmehnula