Pogrešna za mene

9.

ANASTASIJA

Nikada nisam vozila preko ograničene brzine, ali večeras sam prekršila to pravilo trudeći se da što pre stignem do vikendice. Bila sam toliko fokusirana na put ispred sebe da sam se gotovo iznenadila kada sam ugledala poznato dvorište ispred sebe. Pet muškaraca je patroliralo oko kuće, a dva tamna automobila su bila parkirana ispod jabuke koju sam toliko volela.

Nisam znala šta da očekujem i jednostavno sam tragala za nekim poznatim licem, a na moju veliku sreću ugledala sam Miloša koji je povremeno bio zamena mog obezbeđenja. Telefonirao je kada sam mu prišla i to je u meni probudilo nadu da je sve ovo bila jedna velika lažna uzbuna.

"Molim te mi reci da ima nekih novosti."

"Žao mi je gospođice, ali za sada nema." -Slegnuo je ramenima.

"Ispričaj mi sve što znaš."

"Ne znam mnogo toga. Znam da je Nemanja bio kod Stefana u stanu i bio je sa njim oko sat vremena po priči momaka, mimoišao sam se sa njim na dolasku jer mi se smena završila i već nakon dva sata smo svi bili alarmirani da se vratimo na dužnost."

"Da li je bilo nekih naznaka u toku prethodnih dana? Da li mu se neko otvoreno zamerio."

"Ne koliko ja znam, ali znate kakvi su Kostići. Ne može se reći da su baš poželjni u društvu, a broj osoba koje ih ne podnose se ne može tek tako izračunati."

"Kada stižu Dijana i deca?"

"Deca su u spavaćoj sobi i spavaju, a Dijana je u autu sa vozačem, trebalo bi da stignu kroz pola sata."

Zbunjeno sam gledala u njega, jer nisam imala ideju šta da radim sa onako malom decom. Odrasla sam kao jedinica i svi moji rođaci su imali decu koja su bila starija od mene tako da praktično nikada nisam čuvala bilo koga. Miloša su pozvali da proveri okolinu, a ja sam ušla u kuću i trudila se da budem što tiša. U sebi sam se pomolila višoj sili pre nego što sam otvorila vrata i nekim čudom ugledala sam dva uspavana dečija lica, izgledali su tako bezbrižno i spokojno.

Srce mi se steglo kada sam shvatila koliko zapravo liče na oca, jer su bili njegove male kopije. Pažljivo sam zatvorila vrata, počevši nervozno da šetam po trpezariji i smišljam način kako da budem korisna. Nemanja je tek od nedavno dobio priliku da bude otac ovim dečacima, videla bih sreću u njegovim očima i široki osmeh kada kod bi ih pomenuo; a sve to se moglo promeniti kroz samo jednu noć.

Mrzela sam Dimitrija i uvek ću to činiti, ali sada sam možda makar malo bolje razumela njegovu odluku. Ne mogu ni da zamislim šta bi svaki njegov nestanak učinio mojoj majci, a još manje kako bih to kao dete podnela. Niko nije zasluživao da živi u neprestalnom strahu i strepnji od svakog sledećeg dana.

Primetila sam svetlost auta kako dopire kroz prozor i ugledala sam poznatu brinetu kako izlazi iz njega. Automobil se odmah okrenuo na prilazu i nastavio dalje, a ona je i dalje nepomično stajala zagledana u daljinu. Na sebi je još uvek imala plavu bolničku uniformu i izgledala je tako iscrpljeno kao da bi se svakoga trenutka mogla onesvestiti.

Pozvala sam njeno ime, ali ona nije odreagovala na njega, idalje nastavivši da gleda za autom koji joj se odavno izgubio iz vida. Nisam očekivala da ću ikada morati da tešim ženu koju sam pre svega par dana pokušavala da napravim ljubomornom, ali život je bio pun iznenađenja.

"Biće sve u redu, žilav je Nemanja." -Spustila sam ruku na njeno rame da bih joj privukla pažnju i toplo joj se osmehnula. Znam da se blago rečeno nismo upoznale na odgovarajući način, ali njen pogled je i pored straha pokazivao i dozu besa upućenog prema meni.

"Gde su Maksim i Andrej?"

"Spavaju u sobi, odmah te vodim kod njih."

Povela sam je ka sobi, išla je iza mene bez i jedne reči. Lice joj je bilo natečeno od plača, a oči crvene i pune suza kojima nije dozvoljavala da poteku. Imala je otpor prema meni i želela sam da to popravim, jer nisam želela da se u mom prisustvu oseća još ugroženijom.